Моники Маширевић титула за представљање Индије

Од Новог Сада преко Сомбора, Суботице и Кикинде, до Београда и даље, двадесетак година библиотекарка и путописац Моника Маширевић дочарава Индију, а у само три године имала је 120 промоција и књижевних вечери индијске културе.
с
Фото: Приватна архива

Ценећи њену двадесетогодишњу љубав према седмој по величини земљи света, а другој по броју становника коју презентује српској јавности, лично јој је амбасадор Индије у Србији Санџив Кохли крајем јануара уручио захвалницу за велики допринос ширењу знања о тој земљи јужне Азије.

- Користим искључиво свој аудио - визуелни материјал, понекад снимам камером, а људима дочарам тај невероватни дух мноштвом фотографија – прича Моника Маширевић, додајући да се сигурно стотињак слајдова „прелети“ током предавања. – Амбасадор и запослени у амбасади Индије су ме слушали током мојих излагања и оно што ми је веома пријало су њихове изјаве да сам мост између Србије и Индије, нешто попут најбољег амбасадора у Србији. Нарочито ме одушевило то што су ми казали да су научили нешто ново о историји Индије на мојим предавањима. Нисам очекивала да ћу добити захвалницу, а доделили су ми је симболично на Дан Републике Индије, када и председник те земље најзначајнијим грађанима уручује награде. Посебно ми је драго што су ме назвали индологом, то је за мене велика титула, јер су тако сажели не само то што пишем, већ и оно што из географије, историје, религије и других области знам о Индији.

До сада је каже осам пута била у Индији и заљубљеник је свега што потиче са тог тла. Промовисање свете земље види као мисионарски рад, јер покушава да убере дух Индије путујући том чудесном земљом и све то на крају упакује и представи српској читалачкој публици. Написала је две путописне књиге „Преживећу - Авантуре с ходочашћа у Индији” и „Пут у Раџастан”, отворивши врата својих путовања јавно свима који желе да сазнају више. Истовремено сада ради на српско - индијском роману и монографији, коју је посветила хиндуизму због којег је први пут и крочила на тло Индије.

Фото: Приватна архива

– Како су ми могућности дозвољавале, тако сам бирала дестинације и мисије одлазака, а „Преживећу авантуре са ходочашћа у Индији” описују шести одлазак који је био драматичан, пун адреналина и непредвиђених ситуација – присећа се Моника. – У почетку сам путовала организованим турама, а касније сам се у авантуре отиснула потпуно сама. Пре свега ме занимају религије којих има много, индијски храмови, махом хиндуистички. Није лако, нарочито ако сте сами, а то је императив на мојим путовањима.

Према њеним речима, самостално путовање јој је отворило могућност да упознаје локално становништво.


Легенда о принцези

Обишла је Моника Маширевић и тврђаву Читоргарх. Мит каже да се тамо десио „џохар”. Наиме, један од турских владара у оно време чуо је за принцезу, хиндускињу Рани Падмини, о чијој лепоти се нашироко причало. Кренувши са војском  према Раџастану, желео је да отме за себе. У 15. веку традиција није дозвољавала да муслимани виде хиндускињу, која је већ припадала свом хиндусу - супругу. Када је чула ту вест, из моралне побуде скочила је у огромну ватру, а као знак подршке за тај чин, више од 30.000 дворских дама је заједно са њом начинило исти корак, бацивши се у јарки пламен.


– Од 28 држава колико има Индија обишла сам 14, од државе Харијана, до града Бомбаја, видела сам Гоу на западној обали Индије, али није ме нарочито одушевила – каже Моника Маширевић. – Запутила сам се у јужни део у Карнатаку и Утар Прадеш, који одликују света места попут града Варанасија, најсветијег хиндуског града, са 5.000 година старом писаном историјом и мноштвом храмова. Углавном сам ишла на ходочасничка места која се налазе уз обалу Ганге, а најисточније сам била у западном Бенгалу. Највише утицаја је на мене оставило подручје Раџастана, а Панџаб бих волела да видим у наредним путовањима. Остављам утисак на локално становништво, где год да се нађем, јер увек носим индијску традиционалну одећу и доста накита, са црвеном тачком на челу, још кад ме сунце мало спржи, подсећам на њих, иако се види да нисам. Станем са сваким и попричам, склопим врло брзо пријатељства. Имам у мислима урађену маршруту за наредне одласке, па када се коцкице сложе, тада ћу се поново отиснути на пут.

Фото: Приватна архива

Један од Моникиних путева почиње од престонице Раџастана, из Џајпура, и води у Храм мајмуна, који крије језерце. Свештеник јој је објаснио да је повезано подземним каналима са светом реком Ганг. Видела је Амбер палату, по којој је Џајпур, односно читав Раџастан познат. Палата Хава Махал или Палата ветрова је икона Раџастана и уз Таџ Махал, је најпрепознатљивији симбол грађевинске архитектуре Индије.

-На пет спратова има више од 900 просторија и прозора, који су рађени посебном техником изливања бетона па подсећају на чипкане, а грађени су тада тако да жене на двору могу да виде шта се дешава на чаршији, а њих нико да не може да види – објашњава легенде индијска авантуристкиња. - Стари део Џајпура је у специфичној роза боји и има јако пуно базара. Обишла сам и град Мандаву од 25.000 становника, што је за Индију мање него што су Ченејски салаши. Сазнала сам да град користе филмаџије, а некада је био пут свиле.

Све то су утисци само са трећег путовања, истиснути из сећања на узбудљиву авантуру.

Ивана Бакмаз

EUR/RSD 117.3251
Најновије вести