Објаснио је да је то процес који је почео још деведесетих година када је Степинац проглашен за блаженог 1998. године од стране папе Јована Павла II, али је обустављен доласком новог Папе Фрање и формирањем комисије коју су чинили представници српске православне цркве и истакнути српски историчари са једне стране, а са друге истакнути хрватски историчари и представници римокатоличке цркве.
Србија је уложила протесте поводом конференције која се одржала у Европском парламенту, а која је била посвећена Алојзију Степинцу и мислим да ти протести нису довели до неких резултата. Било је јако битно да наша држава, не само држава као управа већ и све релевантне институције и појединци који се баве темама Другог светског рата, уложе протест, рекао је он и додао да није било реално да се спречи одржавање конференције.
Арбутина сматра то што је Хрватска посланица искористила да тај уступљени простор искористи за промовисање, тј. за конференцију посвећену Алојзију Степинцу, је само један одраз хрватске политике и стања у коме се налази хрватско друштво.
Напомиње да не само Степинац, већ и цело постојање независне државе Хрватске и сви људи који су учествовали у, како каже, геноциду над Србима током Другог светског рата отварају болне ране код људи који су потомци настрадалих који, када гледају све те слике из прошлости, покатоличавање народа, протеривање народа, свакако им се враћа слика свих патњи.
То је једна фигура око које се ломе копља око историјске истине између српског и хрватског народа где, са једне стране имамо покушај релативизације једне историјске личности, док са друге стране искрено се надам да, причајући са мојим колегама и другим људима, имамо покушај објективног сагледавања његовог учешћа у Другом светском рату, рекао је Арбутина.
Истакао је да, иако Степинац лично никоме није нанео зло, његова одговорност је као саучесника у злочину геноцида над Србима у томе што никада није јавно изразио протест због геноцида који је спровођен над Србима у независној држави Хрватској.
