То ми олакшава живот и чини га лепшим. Ипак, ја сам је прво Наполитанац. Мој родни град и регија Кампанија пре само 160 година постали су део Италије, а матерњи наполитански у 19. веку, уз француски, био је језик дипломатије. Желим да се то зна и учи у школи - на српском са италијанским милозвучјем прича социолог, бивши рагбиста, фудбалер, дугогодишњи новинар и уредник бројних спортских новина Италије, последњих година пица мајстор и власник „Наполи централе“, Паоло Маркучи де Марино, одрастао у вреви Напуља, чије лепоте су уписане у Унескову ризницу светске баштине.
Син студент Александро и средњошколка Теа дивна су мешавина два света. - Желео сам да се могу лако уклопити и у Италији и Србији - наглашава поносни отац.
- По темпераменту и менталитету Наполитанци и Новосађани су слични – вели Паоло. - Тамо живи 26, 27 разних нација као и овде, па та мешавина ствара лепоту и отвореност. Наполитанци раде оно што воле са много елана и љубави.
Енергију мора Паоло је понео са плажа родног Напуљског залива, са ког је годинама гледао десетак километара удаљену купу непредвидивог Везува. Последњи пут је бљувао ватру и дим половином прошлог века, али је пре два миленијума спржио Помпеју, монденски град, чији артифакти се чувају у врло посећеном музеју Напуља. Откриће Помпеја утицало је на почетак развоја туризма читаве регије.
Мађутим, Паолову судбину је одредио сусрет са Новосађанком Наташом Милић, која се у Италији нашла на постдипломским студијама, а данас је редовна професорка новосадског Медицинског факултета. Тако је Апенинац постао и Балканац. Овамо је први пут дошао 1996. После деценије заједничког живота у Италији, брачни пар се пре 12 година са децом преселио у војвођанску престоницу. Он је са собом понео и очеву писаћу машину „Оливети“ из 1936. Јер, и отац и стриц, врсни спортски новинари, пренели су му љубав према журнализму. Тата Цезаро у два мандата биран је за председника новинарског удружења Кампаније, области са преко шест милиона становника. Малтене као читава Србија.
- Желео сам да се и овде бавим новинарством, али језик је био проблем. У почетку сам говорио енглески, па прешао на српски. Људи ме разумеју, али ми је тешко да пишем – вели Паоло.
У родној кући бана Јелачића у Петроварадину је основао први Италијански културни центар у Војводини, где су Италијани и љубитељи Апенина промовисали културу две земље. Са двојицом младих земљака је ту радио и као професор италијанског језика. Поносан је што су са поклонима за школу Центар посетила два амбасадора Италије.
- Пре седам година супруга ме подстакла да се посветим гастрономији, питањем зашто свој кулинарски дар показујем само нашем дому, породици и пријатељима, а не поделим и са непознатим људима.
У љупком пасажу који везује Рибљу пијацу и Дунавску улицу Паоло је отворио пицерију „Наполи централе“, коју је назвао по познатој наполитанској рок групи из седамдесетих година, а зидове ресторанчића украсио странама новина за које је некад писао.
- У почетку је било чудно. Људи су тражили кечап, а ја не правим пицу са кечапом. Квалитетно брашно, маслиново уље, парадајз и сир довољни су за осебујност. Разне шпеције доносим из родне земље, желећи да све мирише изворно. Наша пица сматра се нематеријалном културном баштином света и прави на свим континентима, али једина права је она са рецептуром из Напуља.
Паоло понекад од својих земљака тражи савет како да направи што бољу пицу и кад је спрема осећа да му под длановима не ниче храна, већ део поднебља у ком је поникао. Нарочито традиције породице, маме Николине, мирисима и укусима њене кухиње. А ту су настајале пице и шпагете, по којима је Напуљ светски познат, а рецепт се преноси са колена на колено.
Креативни Наполитанац, поносан на своју Кампању, просто се топи кад види да не само чланови фамилије, већ и гости ресторана уживају и опет долазе због сјајне пице и њеног мајстора.
Кад магле окују Нови Сад, Паолова душа, тихо или из свег гласа запева „О соле мио“, која је као и пица освојила свет. - Ретко ко зна да је настала у Одеси - објашњава Паоло. - Наши војници тамо су туговали за сунцем Напуља и певали: „Каква прелепа ствар / сунчан је дан ваздух је миран након олује / ваздух је тако свеж да се већ осећа прослава / моје сунце је у теби.“
Јелена Стаменковић
