– Прошло је 75 година од кад сам с родитељима 1944. морао отићи – разнежено прича др Верле. – Било ми је јако тешко јер сам остао без другара с којима сам се играо и дружио, али сам упамтио сваки детаљ села и наше куће. О Пашићеву сам често причао супрузи, деци и унукама па ми се сад испунило да се опет вратим у звичај. Вукло су ме сећања на рано детињство и срећан сам што су син Михаел, супруга Хелга, снаха Ингрид и средњошколке унуке Макси и Марлена, такође пожелели да виде то, како сам им често причао, лепо, чудно и привлачно село.
Његова породица је због тога превалила више од хиљаду километара.
– Контактирали смо с Туристичком организацијом Новог Сада, компјутерски преко сателита видели да наша кућа још постоји, и ево нас у Змајеву – вели Михаел. – Нисмо очекивали да ће нас било ко сачекати, а камоли пустити да уђемо у кућу нашег оца и деде. Зато смо се врло изненадили кад нас је у згради сеоског руководства примили група заиста пријатних људи – секретар месне заједнице Рајко Марјановић и господин Бата Ботић.
Најдирљивији тренутак за Верлеове, посебно за хер Хајнриха, био је кад су стигли пред његову родну кућу. Он није крио сузе у очима, ни фамилија емоције, кад је патер фамилијас руком дотакао дрвену ајнфорт капију, заплакао и пољубио је, а затим захвалио садашњем власнику куће Драгану Ракићу и његовој супрузи, који су их угостили као најрођеније.
А присећао се доктор детаља сваке собе свог бившег дома и после три четвртине века. Потом је фамилија Верле обишла извор жуте воде и сви су попили по чашу, а Хајнирх ју је наточио у флашу да однесе у Карлсруе и свима тамо покаже какво лековито злато тече у Пашићеву. Његов син, посебно унуке, обећали су да ће помоћи да се успостави пријатељска веза између њихове породице, града Карлсруеа и Змајева, нарочито у проналажењу инвеститора да Змајево опет добије бању, попут оне у којој се као дете жутом водом купао деда. А и лепшу.
Ласло Киш
