Нинине мустре: Ђачко доба

Од колевке па до гроба, најлепше је ђачко доба. Ову сам мисао Бранка Радичевића дуго доживљавала као нетачну. Није да нисам волела да идем у школу, али чинило ми се

 да оно „најлепше“ њој не припада.

Пих, мош'' мислити, па има толико лепших тренутака него што су они, проведени у школи. Добро, лепо је добијати добре оцене, лепо је проводити време са другарима, али бубање за оцену? Како то може да буде лепо? Нешто ми је ту смрдуцкало. Са друге стране, одувек сам била врло радознала. Свашта ме је занимало и будило машту. Увидела сам да је спознавање, учење и савладавање неких нових знања и вештина извор најснажније радости у животу. Па зар није онда ђачко доба најлепше?

Ко сам ја да преиспитијем мудрост једног савршеног стиха? А онда, као и увек у животу, искуство донесе праве одговоре. Данас схватам да је Бранкова мисао сама по себи истинита, али смо њено значење, њену поуку, временом сузили искључиво на институцију школе, а не на учење као способност да се развијамо и напредујемо. Оно што ми се не уклапа, у ствари је систем на којем почива модерно школство, а не „ђачко доба“ само по себи. Начин на који се знање у школи добија, у време док сам ја била школарац, био је врло крут и заснован на репродуковању понеуђених лекција.

Ретки су били просветни радници који су успевали да нам држе пуну пажњу и да без обзира на тешко и често незанимљиво градиво, мотивишу дечије главе да се радују учењу. Бубање задатог градива, било је, а верујем да је и данас, најраспрострањенија метода учења. А у бубању нема радости. Барем за мене није било, а чини ми се ни за већину мојих школских другара.

Тешко ми је било да учим године почетака и завршетака ратова. Мoжда би ме више занимало шта је до њих довело. Некако ми је увек измицала поента, а образложења била штура, нејасна и сумњива. На крају таквих лекција, као да нешто фали, да нису довршене. Где је поука која би нас научила како да се ратови више не догађају? Шта ја као појединац могу да учиним да више не губимо браћу, очеве и синове за нечије тамо интересе? И зашто се општом културом сматра познавање датума важних историјских догађаја, а не мудрости коју смо из тих догађаја добили?

Ту негде се налази клица парадокса у вези са стихом о ђачком добу. Негде дубоко у себи, свако од нас носи одговоре на сва питања. Бројна искуства кроз која пролазимо, чине их доступнијим, јер све више увиђамо мустре по којима се ствари у нашем животу одвијају. Учећи како да те мустре усавршимо, да их прилагодимо и унапредимо, ми још брже добијамо одговоре на своја животна питања. Зато би ваљало када бисмо чешће консултовали своју унутрашњу мудрост, а мање очекивали одговоре споља, од наставника, књига или од медија, јер наши генетски кодови носе у себи записе свега што је људски род икада знао, без утицаја туђе интерпретације.

То су лекције које пролазимо и које савладавамо, упијамо и касније користимо, за разлику од лекција које само набубамо. А главни прибор за учење је наш дубоки, унутрашњи осећај. Ђачко доба нема везе само са школом. Цео живот је у ствари једно ђачко доба. И нека нам у радости учења и напредовања и буде најлепше!

Нина Мартиновић Армбрустер
www.ninamartinovic.com

 

EUR/RSD 119.0355
Најновије вести