ипак тамо негде изнад, него дозволимо том сивилу да нам се увуче у мисли. Онда се оно рашири по читавом бићу, обоји нам осећања, а та осећања, зна се... вибрирају и привлаче у нашу стварност све тако неке сличне, сиве и мрачне околности. И сама се често ухватим у замку сивила и у тим тренуцима, када већ почне да ме хвата паника јер живот изгуби смисао, успевам да се подсетим својих мустри за повратак ведрини, чак и током тмурних дана. Свако би требало да има неколико „кечева из рукава“ који у тим ситуацијама могу да помогну, а ја имам неколико мојих, које као мустре и вама могу да послуже.
Када сам се у неколико наврата задесила у тешким тренуцима патње због губитка драгих особа, било ми је незамисливо да ћу икада да повратим ведрину и добро расположење. Мислила сам да је томе крај и да живот више нема никаквог смисла. У тим моментима, од велике помоћи су ми била сазнања да је тај живот заправо много више од представе какву сам о њему стекла искуствено. То што ја не перципирам стварност даље од граница својих пет чула, не значи да ништа ван тих граница не постоји.
Књиге и филмови које волим указују на нешто сасвим друго, и то су моји кечеви из рукава, то су идеје које ми сугеришу да постоји нешто више, нешто веће и шире од онога што својом логиком могу да појмим. Мисао о томе, увек ме утеши. Увек ми помогне да променим фокус, да се сетим да је мој угао посматрања стварности ограничен наученим обрасцима поимања те стварности, и као да ми неки велики терет падне са срца, као да одломи парче тих сивих облака и допусти зраку сунца да се пробије и обасја дан. У тим моментима, критика коју сам често чула на свој рачун - да сам превише у машти, да не ходам по земљи и да би требало да сиђем са облака - почне да ради у моју корист.
Јер када „реално“ размишљам о томе да некога или нечага више нема, обузима ме туга. Али када дозволим себи да превалада осећај да свака ситуација има неки виши, мени тренутно необјашњиви смисао, плућа као да прошире капацитет, удахнем више ваздуха и боје као да постану јаче. У мислима, као да се створи неки нови простор који ми испуне слике оног јутра када сам се пробудила свесна да сам се заљубила... или оног поподнева када мама и ја журимо на пробу у позориште, а застајемо на сваком кораку од смеха... или оног дана када се радосно пентрам уз трешњу, јер најзад су плодови зрели и могу да их једем дирекно са грана... То су мојоје шибице чији је пламен тако мали, а довољно снажан да отера и најцрњи мрак.
Испробала сам те мустре довољно пута да могу да посведочим да увек функционишу. Увек ми помере фокус ка лепом, увек ми промене вибрацију и увек ме дотакне зрак сунца, чак и по сасвим облачном дану. Испуни ме захвалност што сам у нечему (са неким) уживала и замени тугу што тога више нема. Стекнем увид у ширу слику у којој све има смисла, и све је у сагласју. Јер изнад облака, сунце увек сија, а да ли ћу тога да се сетим или не, избор је само мој.
