Нинине мустре: Милине од тишине

Одем тако некад у природу да се опустим, да се одморим и да се регенеришем. Волим тај доживљај када након неког времена

почнем да примећујем треперење сопственог бића. Није ми лако то да у пуној мери доживим када сам у бучним просторима свакодневног живота. Морам добро да се умирим и сконцентришем. У природи је то некако лакше. Зато ми буде баш криво када се на сред неког излетишта у шуми паркира неки изданак модерне цивилизације који има снажну музичку линију у свом аутомобилу. При том, стало му је ваљда  и да појасни који то музички правац треба да се слуша у природи. Да мало едукује косове и славује који вековима једно те исто певају и речи не мењају. „Хадахњујуће“ речи тих песама нећу ни да спомињем. У главном, често се излетишта у природи претворе у све оно од чега побегнемо из града. Свежину мириса шуме и пољског цвећа замени мирис роштиља, а у ушима јечи модерна музика, ако је музиком уопште смемо назвати. Као да није доста те буке којом смо нападнути са свих страна толико да не чујемо сопствене мисли. Сопствене мисли? Ма, коме је још до њих стало? Сигурно не великим корпорацијама чије производе треба бесомучно да конзумирамо.  Ти нам наши модерни богови на све могуће начине шаљу сугестије како да живимо, шта да једемо, чиме да се мажемо и како да се понашамо како бисмо живели савршеним животом - животом куповине, конзумирања, трошења и претеривања сваке врсте. Миц по миц, из дана у дан, из године у годину, из века у век, на лаганој ватри се кувамо и учимо да је баш тако исправно. Наши мождани таласи надгласани су бучним звучним таласима које емитују фружидери, телевизори, микроталасне рерне, замрзивачи, компјутери, радио пријемници, електртични распшивачи „природних“ мириса, пумпе за кисеоник у акваријуму, „штедљиве“сијалице, климе или грејалице... неки су гласније, а неки мање чујни, али свакако зује. Све нам то врло брзо постане“природно“ и на све се навикнемо у свом уму. А у души? Ко још о томе размишља? И уосталом, ко још уопште и размишља својом главом? Од свих тих таласа којима смо запљуснути са свих страна, мало је слободног простора за наше мождане и срчане таласе. Ти наши природни импулси, ако их сами не јачамо и не чувамо, лако се преобликују и трансформишу у облике ових бројно надмоћних, наметљивих и снажних вештачких таласања. А како да их јачамо када их од ових наметљиваца више ни не распознајемо? Природа има мустру за то. Природа нас јако брзо врати себи самима и свему ономе што нам је дато рођењем. Довољно је да мало ослушнемо природне звуке, па да се срце испуни милином. Као и у граду, ни у природи тишина никада није апсолутна, али је у природи она саткана од милозвучне песме птица. Уместо зујања електричних уређаја, чује се зујање пчела и разних бубица где свака ради свој узвишени посао очувања природног поретка, подржавајући тако свеколики живот на овој планети. Шум ветра је савршена мелодија у којој сваки листић и гранчица певају своју деоницу у хору. Од треперења свих тих детаља у природи, радосно трепери и човеково биће. Тако и ја радосно треперим и схватам, да сам и ја можда некада пуштала музику гласно тамо где за то није била пригода... и радујем се што ће и други баш као и ја, једнога дана увидети колико је савршена природа.    

Нина Мартиновић Армбрустер

www.ninamartinovic.com

 

EUR/RSD 119.1355
Најновије вести