У свету убрзане и учестале комуникације у којем живимо, парадоксално, све смо удаљенији једни од других. Заплашени разним вирусима, бактеријама и осталим „непријатељима“ о којима хистерично алармирају медији, све се више ограђујемо заштитним дебелим зидинама и избегавамо сусрете, па и додире, чак и са блиским људима. А додир је наша природна потреба. Када смо нерасположени, никакав телефонски разговор нити гледање преко екрана, не може да замени један топао, нежан загрљај особе која нас разуме.
Па чак и да нас не разуме, само да нас загрли у намери да нас утеши, већ је довољно да се осећамо боље. Та врста физичког контакта јача нашу сигурност, подржава одбрамбене механизме организма, смањује напетост, ублажава тугу. Ако је потребно да се то објашњава, можемо да обратимо пажњу на енергетске структуре те ситуације: када смо у загрљају, биопоље особе која грли сједињује се са нашим биопољем и на неки начин га стабилизује, употпуњује, као када у неко фино ткање додамо више јаких нити, па је ткање чвршће и пуније.
Та тканина је онда квалитетнија и отпорнија. Тако нешто се догађа и са тим финим, енергетским „ткањем“ којим је обавијено нашем оку видљиво, физичко тело. Загрљај је у неким психолошким методама као што је Породични распоред, један од важних терапеутских елемената. Када у току свог рада загрлимо представника за неку особу, можемо поново да осетимо загрљај одавно изгубљених рођака, пријатеља или вољених бића. Добијамо прилику да им се на енергетском нивоу захвалимо, да им укажемо поштовање или да се од њих опростимо како смо желели, а у физичком свету за то нисмо имали могућности.
Након таквих загрљаја могу да се десе чудесни процеси који врло често носе исцељујућу снагу, јер емоције потиснуте дубоко у подсвести, емоције које нисмо имали могућност да искажемо зато што нисмо знали, или нисмо умели, сада могу слободно да се отпусте, и да ослободе пут за нове, квалитетне доживљаје који ће нам унапредити живот. Немамо ми појма какве све вибрације носимо у свом ДНК ланцу, шта смо од предака наследили што вибрира у нама и из ко зна којих разлога ствара блокаду у нашем здрављу, љубавним односима, каријери, породичним односима, или на било ком животном пољу.
Али наша подсвест којој немамо приступ, итекако има појма и функционише управо онако како јој диктира наша генетика, колико год ми на свесном новоу запињали да нешто променимо. Потребно је пуно рада на себи да би човек стварно напредовао на свим пољима, важно је да себе упознајемо, да проникнемо суштински у то шта су наше стварне потребе и жеље и да проналазимо начине како да их остваримо.
Међусобни контакти, увек су погодне ситуације да нешто ново научимо о себи, кроз сопствене реакције и понашање. Зато би било добро следећи пут када се са неким поздравимо, да пробамо да се стварно поздравимо, не са три цмока у ваздух као што обично радимо, него да се људски загрлимо и тако стварно осетимо међусобну подршку и наклоност. Загрљај је један од највреднијих поклона који свако може да пружи. Корист је вишеструка и увек обострана, а радост је као крајњи исход – загарантована.
Нина Мартиновић Армбрустер
