Воз који је постављен у гаражи у Топчидеру појединци и организоване групе, како сазнајемо у „Србија возу” могу да посете сваког радног дана од 8 до 14 сати, уз предходну најаву, слањем мејла на marketing-srbvoz.rs и уз купљену карту на благајнама станица Београд Центар и Топчидер…
Идеја да се оформи воз за потребе путовања председника Јосипа Броза Тита, датира од 1947. године, након чега се у фабрици „Херој Срба” из Смедерева приступило адаптацији и прилагођавању кола за наведене потребе. За вучу специјалног воза користиле су се парне локомотиве. Одлука о грађењу и набавци нових локомотива и кола, потпуно прилагођених наведеним потребама донета је 1956. године. Само годину дана касније из немачке фабрике из Минхена испоручене су три дизел локомотиве, које су носиле називе „Динара”, „Козара” и „Сутјеска”. Нова кола за Специјални воз произведена су 1959. године, од најквалитетнијих материјала у фабрикама „Драгослав Ђорђевић - Гоша” из Смедеревске Паланке и „Борис Кидрич” из Марибора.
Првобитна гарнитура воза, састојала се од десет кола, а чинили су је: салон за главне госте, протоколарни салон, Титов салон, свечана трпезарија, ресторан, кухиња, кола за спавање (два кола) и енергетска кола (два кола). Касније, у састав воза су уврштена и додатна кола за спавање, она за превоз аутомобила, пртљажна и енергетска, тако да је парк Специјалног воза чинило 23 кола. Она су Плавом возу чинила једну целину и била су тако пројектована, опремљена и функционално повезана да су омогућавала боравак, рад и све протоколарне обавезе председника Тита. Сматрао се најлуксузнијим возом ондашњег времена, са оригинално израђеним ентеријером углавном у дрвету. Воз је био опремљен клима уређајима, озвучењем, интерном телефонском централом, кино пројектором, радио уређајима за спољну комуникацију, као и спољним озвучењем које је омогућавало обраћање председника Тита са прозора салона.
У саставу Плавог воза постоји и „глува соба” у којој су две фотеље и мермерни сто. У предходном периоду служила је за разговоре тадашњег председника СФРЈ и страног државника, насамо, без присуства других званица. Димензија собе је три са три.
Тито је Плавим возом прешао око 600 хиљада километара у земљи и иностранству и у њему разговарао са око 60 највиших државника и државних делегација света. Између осталог Плавим возом путовали су британска краљица Елизабета, грчки краљ Павле и краљица Фредерика, председник Совјетског Савеза Брежњев, Либије Гадафи, Етиопије Селасије, Египта Насер, Индије Нехру, Алжира ибн Бела, Гвинеје Секу Туре, Турске Бајар, као и многи други. Плавим возом, на своје последње путовање, Јосип Броз Тито је превежен од Љубљане до Београда дана 5. маја 1980. године.
Да ништа није било препуштено случају и да је обезбеђење било и те како озбиљно и без грешке говори и податак да је поред Плавог воза постојао и такозвани „први воз” који је био предходница и извидница главном возу. У саставу првог воза била су салонска кола, кола за спавање и кола за превоз аутомобила. Спаваћим колима путовала је војска (гарда), која је имала сврху обезбеђења.
У „Србија возу” кажу да се после смрти председника Тита, 4. маја 1980. године, Специјални воз, као целина, ретко користио за потребе државних органа СФРЈ. Плави воз је саобраћао у оквиру граница тадашње СФРЈ, за потребе чланова председништва Лазара Колишевског, Борисава Јовића, италијанског председника Пертинија до Бара, као и француског председника Митерана до Љубљане. Влада премијера Војислава Коштунице ангажовала је Плави воз при отварању старог железничког моста у Остружници 2006. године. Све време и данас, Плави воз се налази у гаражи у Топчидеру. Од 2004. године, отворен је за ширу јавност.
- Од 2015. године, настанком „Србија Воз” а.д. стручне службе су испитивањем тржишта, а по моделу „Оријент Експреса”, кренуле у интензивнију промоцију посебне понуде Плавог воза и привукле велику заинтересованост појединаца и пословних комитената за посете и давање у закуп у комерцијалне сврхе. Од тада, Плави воз постаје престижна понуда „Србија воз“ а.д. Као историјски музеј на шинама, симболично, 29. новембра 2019. године, је ишао од Београда до Ужица, где је интересовање грађана, да вожњом осете дух прошлих времена, било велико и тражила се „карта више“. Поред редовних путника, том приликом путовали су и страни новинари који су репортаже са овог путовања објављивали на свим друштвеним мрежама и извештавали о промотивној вожњи која никога није оставила равнодушним - наводе у „Србија возу”. За живота Хју Хфенер је говорио да ће прославити рођендан часописа „Плејбој„ у Плавом возу, али до реаlизације није дошло…
- Све док пандемија није зауставила редовне токове путника, интересовање домаћих и страних физичких и правних лица за посете и закуп Плавог воза је било велико. На мејл адресе „Србија Воза” је стизао огроман број захтева и упита домаћих и страних компанија, удружења и љубитеља железнице, за резервисање закупа и неколико година унапред. Да је дошло до реализације свих захтева, Плави воз би саобраћао сваког другог дана у месецу.
Слађана Аничић Илић
