Јасеновац представља једну од најстрашнијих страница српске и светске историје. У Другом светском рату у логору у Јасеновцу , као и у околним логорима који су били под његовом управом, страдао је велики број Срба, Рома и Јевреја, збрисане су читаве породице, “очишћена” многа насеља.
Јасеновац је познат као највећи логор у Другом светском рату, који није био под немачком, већ хрватском управом. Неславни податак чини и то да је на тлу Хрватске постојао једини логор на свету намењен искључиво деци.
Зверства која су у тим логорима почињена, тешко се могу описати речима. Екипа портала 24седам дошла је до Даринке Петровић, рођене Глигић, која је са старијим братом Петром и сестром Маријом, као и братом Светозаром који је био беба, доведена у Јасеновац 1941. године.
“Имала сам четири године када сам доведена у Јасеновац. Тај период започиње једном муком коју ја не схватам као дете у том узрасту, само знам да се рушило све око мене и качим се за старију сестру и брата, који још и бебу чувају. Свако јутро кад се деца буде, свако треће се дигне... све је умирало листом, гладни, жедни, хладно... ја сам ето имала срећу да преживим, вероватно јер сам тако саздана и ментално и физички”, говори Даринка о свом страшном детињству први пут у емисији "24седам са Маром".
Најмлађи брат Светозар, беба од годину дана, није преживео ту страхоту и преминуо је у логору.
Њен отац је одведен и убијен још на почетку рата, али до данас не зна ни начин како је страдао, ни где. Мајка и најстарија сестра Вука су, као радно способне, послате у Немачку на рад, у логор поред Дизелдорфа. Тај логор је, за разлику од Јасеновца, заиста био радни логор. Мајка и сестра су преживеле, чак су и нека скромна примања добијале за рад.
Свако присећање на период проведен у логору за Дару је болно и мучно. Многе успомене је под утицајем трауме потиснула и сама каже да их се не сећа. Међутим, одређени мириси јој и данас враћају сећања.
“Устајао ваздух, мокраћа дечија... изазива ми агонију кад прођем негде поред јавних тоалета, изазива непријатност”, открила је водитељки Марији Атанасковић.
Услови у логорима су били стравични, није било хране ни воде. Остало је забележено да око логора ни трава није расла, јер су и њу чепркали и јели. Деци су око врата стављали картоне са подацима, али су малишани и то појели. Нажалост, дешавало се и да логорши од глади почну међу собом да једу оне најслабије, па и децу…
Филм „Дара из Јасеновца“ наша Дара је погледала више пута.
“Гледала сам, само, није ми довољно упечатљив, било је горе него што је приказано у филму. Цела моја породица је гледала наравно и сасвим случајно филм се зове "Дара из Јасеновца". О, људи, прати ме Јасеновац и у филму”, каже ова данас брижна мајка и бака.
Дара верује да је за своју децу много везанија од других родитеља, јер је као мала искусила трауматичну раздвојеност од породице. Цео живот је посветила не само својој деци, већ и штићеницима дома за напуштену децу, у којем је радила као педагог.
(24 седам, Марија Атанасковић)
