Јер тучана посуда с данашњим именом дубља шерпа, била је царица огњишта пре свих цептера, експрес лонаца, тефлона, керамичких тигања и осталих лабошки. Има је у више величина, али се делила на мале и велике. Најбоље издање имало је и три изливене ноге. Ко није кувао на ватри, нема појма колико је генијално укрстити саyак и тигањ. Нарочито зими. Наложиш добро пећ, укадиш огњиште, па пажљиво (уз жарило) сместиш у средину пуну кастролу. А у њој све спремно: ситно насецкан лукац (црни), кромпири сечени уздуж танко, пет режњева сланине од гроника, два-три парчета полусуве кобасице (од сутра може и пресна), млевене паприке само због боје, прстохват бибера у зрну, соли тек-тек... Линеш мало воде. Пећ затвориш и поклопац подупреш жутом цигљом. После је оптимално гледати пренос неке добре фудбалске утакмице, али како је рецепт из давних времена, следи добра дремка, али с друге стране пећке, на банку или у запећку. Није требало навијати сатове, што подсећају кад је јаје кувано или штрудла печена. Гладна чељад је већ после првог полувремена замишљене утакмице грактала: Јел’ готово? Вади већ једаред, загореће!”
Теже је било чекати то додатно време да се прво склони она жута цигља (и она се добро угрејала), па мало охлади пећ изнутра и тек онда некако извуче кастрола, још врела, помало посута ситним пепелом (промаје има и у пећки!) Сви да држе руке к себи - још је вруће. Проба се прво кисели купус, па тек онда - кромпирача. Тако се кувало и свако друго зимско јело: слатки купус, пекарски кромпир, коленица, сушена и свежа ребра, крменадла из саламуре, подварак, нарочито... Све тзв. проста јела.
За софистициранија јела, разне сосове и преливе, служила је мала кастрола, без ножица, која је врло добро сарађивала са сваком плотном. Могло се без журбе мешати варјачом, туч није журио, али је на ватру, ипак, требало пазити, држати је уједначену, знати да се кастрола дуго хлади, измаћи је на време, чим кључа. Зато је било врло важно слушати главну редушу и памтити њене савете. Или сопствену жену, која каже: „Идем код комшинице Јеле на пет минута, а ти промешај паприкаш свако пола сата!”
Кастрола је заиста била чаробна посуда. Мање фамилије су из ње и јеле. Зашто би муж и жена (осим ако он није баш неки намћор или недајбоже, мамуран) прљали тањире за мало кромпираче у зимско предвечерје! Нек свако крене са своје стране, ту где се већ мало прохладило, док пире и кусају, напуниће стомаке, остаће и за вашке, можда чак и за сваки случај (ако неко наиђе!) Свеједно, кастрола се на крају морала добро испразнити, огрепсти корицом хлеба, јер се сува врло тешко прала.
Ни стара кастрола, већ изгустирана, није за бацање. Из ње су давали воде пилићима. Била је тешка и чак ни матори петао је није могао преврнути. Само није смела да се напуни водом до вр’а, да се које пиле не удави. Та неизбежна тежина туча чинила је кастролу заиста универзалном. Чак је могла бити и моћно оружје, буздован, па стари бећарац вели: „Лоло моја, баш си права лола / Теби треба о главу кастрола!”
Књиге рецепата француског и енглеског говорног подручја наводе касеролу као специјални суд од печене земље, стакла или туча, где се спрема (истоимено) јело, обично од мешаног поврћа и меса. Као у нашој кастроли. Реч, иначе, потиче још од старог грчког, а значи малу каду. Има и у хемији исти назив за суд где се течност загрева док скроз не испари. Није јасно зашто се повукла пред модернијим судовима, кад су сва јела из ње нестајала у медени кус. Истина, има је још у облику тучаних тигања и котлића, али класичних кастрола све мање. Ипак је била ливена за отворену ватру, а не за рингле и рерне на струју.
Павле Малешев
