Кад смо били мали неизбежно питање у дугим поподневима било је: “Шта има за вечеру?” упућено обично главној редуши и јединој женској особи у кући (на салашу) Мáјки (Баби) јер су родитељи били на њиви. Готово исто тако чест одговор је: “Леба и језика!” Постојала је и суровија варијанта: “Леба и прстију!” Свеједно, прсти су се морали прати макар били поједени, а увек се нешто нашло за вечеру. Бар шунке. Коју моја мати никад није волела. Како сви остали јесу, ретко су је питали зашто је не воли. “Зато јер поједем више него што ми треба па сам цео дан жедна”, једаред је објаснила шункофобију.
Вечерало се уз помоћ поменутих органа, језика и прстију, али и другог алата: брици, понеке кашике (плекане или дрвене), две-три виљушке, разних лончића (опет плекани), ћупића, чак и чаша.
За есцајг је свако дете чуло тек кад је дорасло да гледа како се слави Свети Никола, после још и Божић или га одведу у неке сватове. Пре него што су отишле Швабе и неки наши рођаци су имали есцајге, а после готово цело село. Есцајг је, уосталом, немачки назив опреме за јело. Сложеница Есуст значи и облапорност, халавост.
Енглези есцајг зову силвервер, дакле сребрна опрема, ваљда да истакну своју неупоредиву гордост, мада се зна добро како су јели браветину пре но што су постали поморска сила, како им је прошла Ана Болен и друге краљице, те да је и охолост један од седам смртних грехова, као и незаситост.
Срби јужно од Дунава и Саве су чули за реч есцајг само ако су били у гостима код Пречана. Тамо се он рашчлањава, природно, на кашике, виљушке, ножеве, те додатке, варјаче, кутлаче, послужóнице, дакле сипаће кашике и обавезно - маказе за сечење печене прасетине. Најбољи је есцајг што се на крају свечаног обеда сав упрља, без обзира на његову цену и претходни сјај.
Мађари имају лепу пословицу пре одласка не неки пир. Кажу: јешће се великом кашиком. Американци, пак, не поклањају велику пажњу есцајгу ни етикецији за столом. Наравно, свугде ће се наћи све од силвервера (најчешће пластично, врло квалитетно), али већина гостију једе само виљушком, готово половина левом руком, јер се тамо деца не присиљавају ни да буду обавезно дешњаци. Употреба леве и десне руке мучила је и Лалу, вредног, богатог и стаменог домаћина, па једаред упита госте из вароши: “Јел’ истина да ви у граду држите виљушку у левој руки, а нож у десној док једете пилетину?” “Јесте, Бабо, тако се по бонтону једе пиле!”, обавести га је најотреситија снајка. “Верујем, само којом руком онда држите батак!?”– чудио се Бáба, све док му нису брзо усули нови шприцер.
Можда је исти Лала имао још један неспоразум око употребе есцајга. Док је путовао возом седео је у купеу, оном дрвеном, са стаситим и баш лепо удешеним Црногорцем, све с појасом и за њега затакнутим yефердарима, камама, сабљама, јатаганима, чак и једном лулом. После куртоазних питања Лала не издржа већ упита сапутника: “А шта ће теби, мој прика, толики есцајг?” показујући на арсенал. Ђетић није разумео шта је упитан, али љубазно објасни: “То ми је свијетло оружје. Ево, видиш овијега ножа. Тај ти је пошјекао на хиљаде глава!” “Е, сад разумем” – обрадовао се Лала. “Мора да вам је добро родио купус, баш згодна ножекања”! Дијалог се завршио мирољубиво мада није било трговине, иако је Лала хтео да купи једну кубуру, да плаши вране јер су му те године здраво искљуцале бостан.
Вредне домаћице воле велике и богате есцајге, али су их нове снајке, а нарочито служавке, увек мрзеле. Много је ту кашичица, виљушчица, разних ножева, те за месо, те за колаче, незгодних кутлача за прање, а све још нацифрано шарама, тешко за прање, нарочито брисање. Још ако је есцајг за “грос”, 12 туцади, за 144 особе! А има и таквих. Династије и важне фамилије су на есцајгу имале изливене грбове, а после значајна туристичка места почела да продају кашичице и виљушке с ознаком града, регије, у боји, па још емајлиране, као сувенире. Могу се и сад купити, али су вредније ако се украду, што угоститељи знају па их урачунавају у цену услуге.
Савремени су есцајзи једноставнији, лакши за дезинфекцију и одлагање до наредне прилике, великог ждрања. Многи се држе само у фиокама и преградама, док су некад у кабасте кутије, нежно полагани у свилене лежајеве.
Делови есцајга су одавно у пословицама па се за расипна наследника каже: “Продао је сво породично сребро”, док брижне мајке опомињу “Нож, виљушка и маказе, децу унаказе!” Плаше их да буду опрезна, нарочито с ножевима, мада они никад нису тако оштри као брице. У Америци сам видео у неким новинама преко целе стране: “Дигао га виљушкар јер је превише дизао виљушку!” Била је и слика како су једног мог суграђанима у Кливленду (Охајо) однели у болницу дизалицом кроз срушени кров и плафон јер је нагурао на око 500 кила. Још један доказ да је есцајг само алат, коме не треба робовати. Зар се не каже: печење је било јако добро, прсте да полижеш! А не есцајг да полижеш.
Но, разни људи - разне ћуди: на Далеком истоку је цео есцајг, код нас тежак бар кило по особи - сведен на два лака дрвена штапића. Наводно, чак и сумо рвачи само са њима набију својих два товара.
Павле Малешев
