Пречанска лексика: Кукурузи већ се беру, али и пале!

Док су многе мирисне и романтичне биљке чекале миленијуме да уђу у песме, народне и „прављене”, дотле је једној „крмини”, кукурузу, било доста тек три-четири века да поведе коло.
kukuruz
Фото: Dnevnik.rs

Истина, овде у равници, више као подсетник ђувегијама да је јесен ту, да је не пропусте и опет се не ожене, као чврст и видљив агумент, можда код удавача инспирисан и самим клипом, најзначјинијим украсом стабљике. Свеједно, та чаробна биљка освојила је свет силовитим стартом из Новог света, негде у 16. веку, кад је његово зрно први пут посејано изван Америке. Тамо где је сад Мексико му је постојбина, а тамошњи првобитни житељи, од нас звани Индијанци, тврде да су га добили директно од неких богова. Ако то и није права истина, лепа је илустрација зашто га је свет толико заволео. Истина је да воли топло, доста сунца и прилично воде у неким фазама раста, али је ипак довољно прилагодљив да га има малтене у целом свету. Код нас је дошао преко Османлија, о чему говоре и називи „жутог злата” (омиљен израз агро-новинара) код неких европских народа, Мађара, Италијана, Чеха… који га зову турско зрно или турско жито (пшеница). Најчешће име широм света на енглском му је корн, што ће рећи зрно, семе, док је у ботанику уписан под научним називом Зеа маис или, преведено с тахићанског – биљка живота. Доста тачно јер је кукуруз по неким статистикама потиснуо пиринач и пшеницу као традиционалне биљке-хранитељке.

Кукурузи у Војводини треба да су већ обрани, мада се у доба кад се то радило ручно, у њиве ишло до средине новембра. Сада их комбајни попасу већ почетком октобра, неке на њиви и окруне, пропусте кроз сушаре и за зииму спреме у силосе уместо у чардаке.

Но, модерна техника носи и лоше стране. На њиви остају исецкане и изгажене стабљике, лишће, наравно и корење, yомбе. Доста је и пабирака, па кад се покупе ратари кратке мисли, хоће да запале парцелу да је скроз очисте ватром. Чине тако велику грешку јер остаци кукуруза, а нарочито зрна и преостали клипови, знају бити моћно гориво па се ватра отме контроли, пређе и на суседне њиве, трстике, шумарке… И ето невоље. Много боља идеја је заоравање остатака биљне масе, враћање органске материје мајчици ораници!

Можда је већ изанђао виц како су амерички научници заиста силни јер су успели да од кукуруза направе виски, док га ми дајемо свињама, али још увек важи, све уз опаску моје супруге да је то – свеједно!

Од корна, кукуруза, истискује се више од хиљаду посебних производа, од лепка и грађевинских елемената, до најфинијег пудера, те, наравно, мноштво намирница, сокови, брашно, уље… Неки варијетети кукуруза се једу без обраде и додатака, шећерци, кокице, бејби-корн (кисели се као краставац), али, рачунајући чак и освежавајућа и алкохолна пића (бурбон виски, боза, ћича морада у Перуу), од укупног годишњег рода – човек поједе само три одсто! Стока потроши око 40 процената, индустрија још десетак постотака, а у последњих десет година чак 40 одсто америчке бербе (иначе, најјаче на свету – око 360 милиона тона) претвара се у – етанол, гориво које се додаје бензину или га замењује. Неке европске земље (Немачка, рецимо) користе целу зелену биљку за продукцију био-гаса, али је то још у повоју.

Мој већ изанђали виц да су амерички научници силни јер од кукуруза праве виски, а ми га дајемо свињама, још увек важи, све уз опаску моје жене да је то – свеједно! Код нас се још се све завршава на прекрупи, евентуално на нешто више шећерца и корн-флекица, за доручак. Чак је смањена и традиционална понуда мамаљуге, куље и качамака у домаћој употреби, а и проја губи трку с гибаницом.

Прво име под којим је кукуруз код нас забележен је – муруз (непознато порекло), а садашње је око 1830. измислио чешки научник светског гласа Јан Пресл Сватоплук, који је с братом Боривојем дао многа имена биљкама, животињама и минералима, правећи „новотворе”, речи блиске словенским језицима. Њихови су називи вапно (креч), клокан (кенгур), жива (меркури), те паприка. Пошто су Преслови били Пражани, кукуруз је задржао Преслово име и сад у неким земљама тадашње Ка унд Ка монархије, Мађарској, Чешкој, Словачкој, те Пољској и нашем региону. Широм Европе, има много имена, али се чини да су најлепше смислили Бугари. Тамо је царевица или царка, уз гогуљ, мумуз и још неколико надимака. Македонци га зову пченка, Украјинци исто тако и још повонка и кијушки, Руси кукуруце и папуша, Мађари му уз кукурица чак тепају да је тенгери (морски, прекоморски) те турско жито, а Румуни кажу порумбул, папушки, мамул (одатле наша мамаљуга), док је у многим језицима маиз, мејз и маца. По Африци су га ширили Португалци те се тамо зове – мили. Турци, који су такође трговали моћним зрном, звали су га прво мисир а касније кокороз те помно пратили како утиче на исхрану коња, њима јако важних за војску (наводно је слабији од зоби), али су га популарисали ослобађући рају пореза ако га је сејала.

Павле Малешев

 

EUR/RSD 117.5124
Најновије вести