Беле покладе падају уочи ускршњег, најдужег и најстрожег поста у години. Током читаве седмице, односно беле недеље која је претходила, упражњавани су разни обичаји, а врхунац је био последњег дана, у недељу, када се приређивала велика гозба с трпезом богатом мрсним јелима у којима су уживали сви укућани.
Како објашњава виши кустос и етнолог у Музеју Војводине у Новом Саду Татјана Бугарски, беле покладе су дан празничног и доброг расположења, па свако ко се замерио ближњем, начинио штету или увредио, ишао је да тражи опроштај и по правилу добијао га, јер се у велики пост требало ући ритуално чист и ослобођен од сваког греха.
- Расположење за време поклада испољавало се кроз игру, шалу и забаву, а посебно место имале су маскирне поворке - каже Татјана Бугарски напомињући да су они најкарактеристичнији за Хрвате и Словенце, али их је било и у српским крајевима. - На беле покладе, које симболишу прелаз између два различита периода, увек се претпостављало присуство демонских сила или бића, а посебна опасност претила је од вештица. Да би се заштитили, сељаци су се трљали белим луком, палили обућу, односно покушавали су да их отерају смрадом који нису подносиле. Ипак, најефикаснији метод против вештица и других злих бића било је паљење обредних ватри, јер су оне „чистиле” ваздух од мрачних сила.
Припадници већине етничких заједница у Војводини прерушавали су се уочи ускршњег поста, а Немци су током насељавања у 18. веку донели развијену традицију покладних сеоских забава. Како објашњава наша саговорница, време одржавања је зависило од црквеног календара, тако су православци прослављали целу белу недељу, са белим покладама као врхунцем, док је код католика то било најчешће у недељу, понедељак и уторак, пред пепељаву среду.
- Покладне поворке са маскама у свету су познате као карневали, а карактеристичне су за европску традиционалну културу, па тако готово све заједнице у нашем окружењу имају такву врсту ритуала - каже Татјана Бугарски. - Код православног становништва покладе се обележавају осме, односно седме седмице пред Ускрс и то време се у народу назива месојеђе или месопуст, а завршава се на белу недељу, последњи дан пред ускршњи пост. Одликовале су се маскираним поворкама, које су обилазиле насеља и прикупљале дарове. Традиционално, машкаре или фашанге су ишле кроз насеље, као организоване групе, најчешће као свадбена поворка, погреб или као групе различитих маски и то уз пратњу музике, оркестра или су учесници машкара свирали на инструментима и певали, а правиле су и велику буку, гласно причали измењеним гласом, лупали, звонили, носили, мотке, метле, варјаче или шерпе. Лице су покривали маском, парчетом тканине, или су га нагаривали. У прошлости су поред чађи користили и мед који су размазивали по лицу, а преко њега лепили гушчије или кокошије перје. Машкаре су најчешће имале преврнуте кожухе или су биле огрнуте чаршавима. Често су мушкарци облачили женску, а жене мушку одећу. Након бучног и веселог времена карневала и месопуста, долазило је време смирења, или код католика доба коризме - време покајања, тишине. Некада се строго држало до тога да се не пева, не довикује гласно, не исказује веселост, није се свадбовало, нити су приређиване забаве, а водило се рачуна и о начину одевања које је било сведеније.
Према речима Татјане Бугарски у градовима су одржавани покладни балови, па је Сава Текелија у 18. веку забележио како се маскирао на једном балу у Пешти. У Белој Цркви у Банату, први помен о карневалима потиче из 1852. године, а 1910. године удружење занатлија покренуло је карневал и убрзо је основано и “Белоцркванско карневалско удружење”. Костимиране забаве на белу недељу често су организоване између два светска рата. У већим градовима су приређивани маскенбали у домовима војних гарнизона и културе или неким другим јавним салама и бољим кафанама. Учесници су били костимирани, власници најуспешнијих маски су били награђени, а приход је ишао у добротворне сврхе. Покретачи таквих забава су били занатлијска или трговачка удружења, Коло српских сестара (у Панчеву), официрски домови...
Данас је карневал само забава, док је раније имао религијску функцију очишћења и „вентила“ који је омогућавао да се људи, макар на кратко, током одређеног времена и на утврђен начин, ослободе некада чврстих друштвено-моралних стега, да се под маском понашају онако како је иначе забрањено, да покажу своје „право лице”, без страха да ће због тога бити кажњени.
Силвиа Ковач
