Короном и променама које је она унела у све сфере живота, погођени су сви каже Деспотовић, али истиче ове две групе као специфичне, јер се деца како каже, најлакше и прилагођавају новонасталој ситуацији - угледају се на родитеље, учитеље, а млади јер не могу да увиде да је начин на који се сада води живот битан.
Њима је најбитније да буду са својим друштвом, па дошло је и до појаве међугенерацијског сукоба који се ресава на овај или онај начин.
Све се ускомешало и међуљудски односи су доста нарушени, наводи она и објашњава да је страх основна реакција која се развила у пандемији и да је сада страх присутан у већој мери него на почетку пандемије, јер како каже, људи су сада далеко упознатији са овом болешћу и њеним последицама.
Скреће пажњу да су код људи реакције због ове ситуације доста бурне -показују љутњу, свађу, агресивност што је, каже, највише повезано са осећањима страха и кривице коју није лако препознати ни код себе, а камоли је изразити на начин који је прихватљив, а не оптуживачки.
Треба да мислимо и бринемо о пандемији, то је природно, али брига није увек корисна, као што бринемо и за све друге аспекте живота. Важно је разумети да страх не мора да буде толико штетан, али ако нисмо у конакту с њим он може да нас потпуно преплави и усмери наше понашање, истиче Деспотовић.
Како је рекла, постоје екстреми који су цео спољашњи свет доживели као једну велику опасност и не излазе из својих домова, што им отежава живот и што није добро ни за њих ни за околину, док постоје и они који немају идеју да се треба чувати и водити рачуна.
Лековито је и важи за све генерације, каже.
Како каже, у пракси увиђа, да је код оних људи који имају изражен степен од страха сада појачана анксиозност и депресивност, док има људи које муче и други проблеми због којих се обраћају психијатрима.
Деспотовић истиче да у потпуности не можемо да заштитимо ни себе ни друге, али да постоји начин на који можемо да се понашамо, а који ће нам помоћи, а то је да се заштитимо од болести - ношењем маски, смањењем броја контаката...
Битна је идеја да покажемо способност да можемо и хоћемо да размишљамо једни о другима, као што други мисле о нама, закључује она.
