ПРВУ ПОДМОРНИЦУ у историји ваздухопловства је потопио један СОМБОРАЦ

Али не, „морали” су Коњовићи да описмене земљаке и у домену музичке културе, кроз дело ништа мање значајног композитора Петра Коњовића, брата од стрица великог маестра. И таман када би човек помислио да је од једне фамилије и превише, из бурне историје ових крајева израња још једно име, име Димитрија Коњовића, млађег Петровог брата, чији је животни век протекао у догађајима достојним каквог холивудског visokobuyеtskog остварења, пун успона и само једног пада.

Димитрије, рођен 1888. године као друго дете угледног учитеља Павла Коњовића, имао је, међутим, другачија интересовања од старијег брата Петра и стричевића Милана. Желео је да буде војник. Како је тада Сомбор био у Аустроугарској империји, Димитрије је, након завршене гимназије, као стипендиста српске православне општине похађао и завршио елитну Војну академију у Пули, а Први светски рат је дочекао као пилот хидроплана у чину поручника бојног брода, што га је, службујући у бококоторској поморској бази Кумбор, довело у нимало завидну позицију да ратује против „својих“. Из тог периода остала је забележена анегдота, која је од Димитрија донекле начинила случајним спасиоцем јединственог српског писаног историјског споменика - Миросалављевог јеванђеља. Наиме, у јануару 1916. Коњовићу је наређено да након узлетања осмотри и нападне бродове који су извлачили српску војску из јадранске луке Сан Ђовани ди Медуа. Како се и лично уверио, ови бродови су, додуше, евакуисали војне снаге, али и масу цивила, те је Димитрије одлучио да бомбе, уместо на лађе, изручи у море. Испоставило се да је у овом конвоју био и српски митрополит са ризницом СПЦ, у којој је блистало управо Мирослављево јеванђеље, неоштећено захваљујући Коњовићевом витештву.

Да у њему тече патрицијска крв, показало се безброј пута, али и у аналима ратовања остаје подвиг сомборског Икара, за који је, само наизглед апсурдно, одликован од тадашњег непријатеља. Димитрије Коњовић је у историји ратовања остао записан као први пилот авиона који је потопио још једно чудо модерног ратовања - подморницу. Елем, у септембру 1916., након извиђачких летова око рта Оштро, тада већ командант Хидропланске базе Кумбор, Коњовић је био обавештен да је примећена Аустроугарској непријатељска подморница. Заузео је место пилота и узимајући две бомбе од по 50 килограма у подвез, са нешто млађим колегом поручником бојног брода Валтером Железним, кренуо у акцију. Брзо су пронашли подморницу и отпочели напад, одбијан прамчаним противавионским топом. У једном моменту подморница, за коју се касније испоставило да је била француска и носила име изумитеља жироскопа Фукоа, заронила је покушавајући да нестане у дубини. Ипак, избачене бомбе су нанела толика оштећења сумарену да француском команданту није преостало ништа друго до да изрони и нареди евакуацију са тешко оштећеног пловила.

Обичан пилот, поготово у тим данима праскозорја авијације, у најбољем случају, након потапања супарничког пловила би се окренуо и обавестио своје бродове о бродоломницима, али не и сомборски кољеновић Димитрије. Мада је море било узбуркано, наредио је пратиоцу да га следи и слетео на површину воде како би покупио све и једног члана посаде, до пре пар минута непријатељске подморнице. Како је ових било укупно 29, висили су са понтона и крила док су хидроплани, не могавши узлетети, глисирали по таласима плавог Јадрана, спасавајући сигурне смрти француске подморничаре. Ускоро им је у сусрет изашла аустроугарска торпиљерка, која је „олакшала“ хидроавионе за обичне подморничаре, да би официри одлетели у базу Кумбор, где су требали и званично постати ратни заробљеници. Ипак, ни то код Димитрија Коњовића није прошло тек тако, пошто је дозволио одвођење подморничара у ратно ропство тек после гала вечере и пријема који им је приредио.

Касније је Коњовић још много ствари у животу учинио, укључујући и формирање прве југословенске Фабрике аероплана „Икарус“, што је посебна и задивљујућа прича. Ипак, љубазност и витешко поимање рата Сомборца Димитрија Коњовића било је награђено и озваничено чак 52 године касније, када му је одлуком председника Француске Републике генерала Шарла де Гола 1968. уручена медаља за исказану храброст, хуманост и милосрђе у борбама на мору. Интересантно је и да се и дан данас на званичном сајту Француске морнарице налази уметничка графика која приказује сцене спасавања француских подморничара тог септембарског дана 1916. из Јадрана пред Боком Которском.

         Милић Миљеновић