Оне веома често трпе насиље у породици, рано ступају у брак, често живе у сиромаштву и у неадекватним стамбеним условима, а дискриминисане су и приликом запошљавања, у области образовања, као и у поступцима пред органима јавне власти. Чак 92% Ромкиња у Србији било у ситуацији насиља, док је 55% Ромкиња у Србији удато пре 18. године - подаци су које у публикацији о положају Ромкиња у Србији бележи Бибија – Ромски женски центар.
Бибија је извештај припремила у оквиру регионалног програма UN Women „Заустављање насиља према женама на Западном Балкану и у Турској: Примена норми, промена свести“.
Регионални извештај доноси податке о примени УН Конвенције о елиминацији свих облика дискриминације жена (CEDAW) и Конвенције Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици (Истанбулска конвенција) у вези са дискриминацијом Ромкиња у области здравствене заштите, дечијих бракова и пружања подршке и заштите Ромкињама у ситуацији насиља у породици.
Здравствена ситуација Ромкиња знатно је лошија него код опште популације због неадекватних животних услова, лоших услова становања, сиромаштва и неповољног положаја Ромкиња у оквиру домаћинства, укључујући дечији брак и ране порођаје, обављања тешких послова и бриге о члановима шире породице, услед чега имају потешкоћа да се посвете себи и свом здрављу.
Поједине Ромкиње наилазе на препреке у приступу здравственој заштити јер немају лична документа, укључујући здравствене књижице, а суочавају се и с увредљивим и понижавајућим третманом на основу националне припадности и пола. Дискриминација Ромкиња у области здравствене заштите нарочито је видљива када је реч о пружању здравствене заштите током и након порођаја. Ромкиње веома ретко користе савремене методе контрацепције, немају довољно сазнања о контрацепцији, услед чега се плаше да је користе. Догађа се и да о њиховој репродукцији и репродуктивном здрављу одлучују њихови партнери и други чланови породице. Ромкиње најчешће нису упознате с механизмима заштите од дискриминације у области здравствене заштите, а оне које имају сазнања о овим механизмима, углавном се не осећају оснажено да дискриминацију пријаве надлежним органима.
Друштво препознаје проблем дечијих бракова, али ову појаву често толерише, приписује је тзв. „ромској традицији“ и не препознаје у довољној мери њену штетност. Упркос бројним предрасудама и стереотипима, узроци дечијих бракова, првенствено су родно заснована дискриминација, сиромаштво, недостатак образовања и неадекватни институционални одговори на дечије бракове.
Б. Опрановић
