„Али зашто психијатрија?! Па ми који умемо да користимо компјутере и интернет смо савршено нормални и чинимо самосвесну елиту овог заглибљеног друштва!“, несумњиво ће се упитати многи, понеко и с правом. Међутим, истина је поражавајућа, већина је одавно изгубила меру преселивши се готово у сасвим у виртуелне сфере, док све теже уме да комуницира у стварном свету којег се ужасава; ђаво је увелико однео шалу...
Хикикомори можда звучи као неко безбрижно пацифичко острво, али управо то је име ове нове, застрашујуће пошасти што хара модерним светом који је овладао технологијом само да би, када се у све умешала и формула потрошачког друштва, постао њен зависни роб. Јапанска реч, јер је тамо први пут и дијагностификован овакав поремећај личности и у суштини означава акутно повлачење у себе и самоизолацију. Најподложнији су адолесценти и они у радним двадесетим годинама, али те границе се увелико померају у оба смера.
Почело је с компјутерским игрицама, које су од пуке разоноде за већину брзо прерасле у опсесивну манију за многе, којима ништа није било важније од преласка новог нивоа и комплетирања свих све тежих и тежих задатака постављених пред играча, док је све друго око њих бивало даноноћно запостављано. Онда се раширио интернет, прожимајући у себе све што је човек направио и видео, па тако и игрице, створивши нови жанр који ће завладати светом ове индустрије – онлајн игре, оне у којима више не играте против „глупе“ машине с унапред програмираним понашањем, него против стварних људи на разним крајевима планете, против живог човека са свим својим невероватним домишљатостима и глупим грешкама; што се показало као далеко заразније од класичних игара. На крају су стигле друштвене мреже, размазујући шлаг на торти овог својеврсног „социјално асоцијалног“ понашања, стварајући привид да сте повезани са свима и вољени од многих, док сте све време и даље, по сопственој одлуци, затворени у својој соби, сами испред истог оног монитора са почетка приче.
Испрва се чинило да „паметни телефони“ ово мало амортизују, омогућавајући вам да свој виртуелни свет понесете са собом у yепу и када излазите из куће, дајући вам прилику да се дружите без осећаја да ишта пропуштате на другом крају омиљене „шаргарепе“. Али није требало пуно да се ово претвори у потпуни фијаско и производ данашњих сцена попут четворочланог друштва за столом некада омиљеног кафића, где свако пиљи у свој телефон и нико ни са ким не прича ни о чему сем о садржају са екрана, или сусрета на улици двоје људи који иначе воде живе дискусије на Фејсбуку а потом уживо готово да немају шта да кажу, нити знају како да се понашају...
За разлику од дроге и алкохола, хикикомори не захтева коришћење никаквих илегалних супстанци, нити нечега што је законом забрањено за млађе од 18 година. Напротив, доза која је потребна овим сајбернаркоманима је лако и широко доступна, потпуно легална и више није намењена само добростојећој друштвеноиј елити јер је технологија постала јефтинија. Штавише, компјутерске игрице се и праве управо за ову циљну групу, а и популација на друштвеним мрежама им некако најлакше отвара врата. Стручно гледано, у питању је бихевиорална зависност, робовање одређеним навикама и цикличном понављану истих радњи у складу са зацртаним овисничким понашањем.
У таквом стању не само да нису потребне илегалне супстанце, него сајбернаркомани задубљени у свом свету често заборављају и на воду и храну, гладни само своје потребе коју сматрају основном – компјутером. Неко би олако могао рећи да је то у периоду обиља тинејyерских изазова свакако мање опасно од дроге и алкохола, али да ли је заиста? Дрога и алкохол се се ипак не могу набавити тако лако као компјутер или „паметни телефон“ који ће сваки родитељ који то може радо поклонити свом детету за рођендан. С дуге стране, док дрога и алкохол на човеку остављају тешко излечиве физичке последице, фанатична посвећеност виртуелним световима девастира пре свега психу човека и доводи до поремећаја личности, што се манифестује асоцијалним понашањем, дисфункционалношћу у реалној свакодневици, а неретко и агресивним испадима; поготово када неко покуша да га од тога одвоји.
Данас је готово немогуће наћи дете чији родитељи нису забринути због прекомерног коришћења компјутера, игрица и интернета, те свакако треба умети препознати знаке за узбуну. Стручњаци из загребачке Амбуланте кажу да су ти сигнали понашање на штету других активности попут учења, а неуспех да се уочени проблем промени ни када се отворено изнесе детету је дефинитивно знак за узбуну родитељима! Наводећи да им се јављају родитељи све млађе и млађе деце, стручњаци саветују превентивно деловање, односно едукацију деце унапред и ограничавање времена пред рачунаром од самог старта. Поготово када се има на уму да су најмлађи уједно и најосетљивији.
Нажалост, овом појавом се код нас нико озбиљно не бави, тако да не постоје ни приближни статистички подаци о томе колико је хикикомори узео маха код нас, док су га у Азији одавно дијагностификовали и почели пратити, те тако забрињавајуће бројке говоре да је чак 80 одсто шеснаестогодишњака у Јужној Кореји зависно од компјутера!
Уместо тога, можда је сасвим довољно упозоравајуће то што Србија бележи праву експлозију коришћења рачунара и интернета током последњих десетак година, што је крунисано недавним истраживањем по којем су Срби шампиони у коришћењу друштвених мрежа и неким ранијим по којима имамо највећи број Фејсбук налога по глави становника. Нико не каже да је то обавезно лоше, напротив, али је крајње време да се позабавимо и проблемима који из тога могу да проистекну. Рани знакови за узбуну су ту, сајбернаркомани су увелико међу нама, надајмо се да на решење нећемо баш увек чекати док не буде прекасно...
Александар Грубеша
Херој из виртуелног света
Модерни ескапизам у виртуелно је мамац на који је готово немогуће неупецати се. Јер, у виртуелном свету свако може бити све што пожели, херој који спасава свет или гад којем нико не може ништа и пролази некажњено. Неко коме се сви диве и завиде му, неко ко је на друштвеним мрежама забаван, духовит, мудар, освешћен, ко усмерава људе на акцију и вешто понижава неистомишљенике... или све чешће, и поготово у случају младих девојака, неко ко скривен иза лажног аватара пулсира сексуалношћу, пожудом и блудним размишљањима изговореним „наглас“; што данас успешно доноси армију пасионираних идолопоклоника, а безбројне незреле момке наводи на криве, буквалне закључке да жели управо њих. И онда неретеко настају проблеми, који се сасвим лако могу прелити и у стварност...
