Бечејски „Гастро фест” се труди да држи до свога ексклузивитета па се у овогодишњем, другом издању, кувало, пекло, пржило и месило као у време чукундеда и аскурђела, па и много, много раније.
Зато су широм била отворена не само улазна врата Спомен-куће браће Тан већ и она дворишна, да знатижељни могу лакше да циркулишу. С добрим разлогом је био задовољан покровитељ, Омладински покрет Друштва интелектуалаца „Браћа Тан“, верујући да ће тако обогатити туристичку понуду највеће српске вароши на Тиси.
– Највише смо страховали какво ће бити време, али било је идеално. Посетиоци, не само наши суграђани, у таласима су долазили цео дан, ваљда једни од других чули шта се овде дешава, па, извесно, не више морамо бринути како ће бити наредне године – каже у име организатора Даниел Јовановић.
А многи мештани су, што им и не служи на част, први пут закорачили у реплику родне куће знаменитих Танових, сликара Мора и хемичара Кароља, те лепо уређено двориште атрактивног здања у центру града.
Три средње стручне школе су припремале јела на већ заборављени начин, док још нису у ове просторе из егзотичних крајева стигле, рецимо, паприке и бибер, или, у новија времена, сушено поврће. Сем намирница, за кување су користили само со и локалне зачине.
– Штета је што нисмо, да све буде аутентично, уместо дрва, трошили плин, пошто смо већ кували у бакарним котловима – ми јело са свињским месом и кромпиром, а наши ривали из Сомбора и Суботице слатки купус – објашњава професор стручне наставе за куваре у бечејској Економско-трговинској школи Момчило Ступар. – Сви који су пробали су били одушевљени шмеком, али су се, првобитно, чудили како да није црвене боје. Наши преци су припремали укусну храну с оним што су имали, али обавезно на лаганој ватри и с пуно љубави.
Исказао се и „Топ-Пек“ из Бачке Тополе, који хлеб и пецива без адитива пече на старински начин. Посебна атракција су били рибља чорба и печени шаран у рашљама ресторана „Рибњак“, који је на пола пута између Бечеја и Бачког Градишта.
– Тај специјалитет спремамо само недељом у подне и за највише два сата се све прода. Иначе, килограм кошта 1.200 динара – рекоше нам на штанду.
Нема сумње да древнији рецепт нису могли ископати јер су тако рибу спремали и хомо сапијенси стамбено збринути по пећинама. Шаран се само очисти и по трбушном делу уздуж пресече, посоли с обе стране и стави на рашље, које су пободене у земљу двадесетак центиметара изнад ватре. Једноставније не може.
Било је и меда, којим су се преци сладили кад су само чули за шећер тада зван „бело злато”, али и домаћих вина, не само од грожђа већ и од вишње и јабуке, те пива и сокова из кућне радиности.
– Баш смо чудан народ! – вајка се Бечејац Јован Велицки. – Људи по супермаркетима трче да пазаре све што виде да се на телевизији рекламира, а ми нудимо наше домаће, без конзерванса и друге хемије. Донели смо и хлеб, да се на њега намажу воћни пекмези, ајвари или салате, те ракију медовачу... Свега тога имамо и у нашој продавници, али не шкрипе нам улазна врата баш превише често.
Искористиле су комшије из Бачке Тополе добру прилику и да најаве своју „Сармијаду“, која увек окупља више хиљада посетилаца.
– Држимо и ми до старине па смо, осим сарми, донели коленице печене у тесту и густи пасуљ који се сервира у омањим циповкама од ражаног хлеба – вели Хуба Телђеши из агилног тополског Удружења „Ориго“.
Да се лакше свари ручак, који је многе коштао тек 200 динара, неопходна је била и права музичка подлога, а ко је за то компетентнији од легендарног бечејског бенда „Сигма“ с пола века стажа! Деца су се могла забавити у свом кутку и шарањем лицидерских медењака, па да и тако науче да се љубавне везе не успостављају само преко „Фејсбука“.
Властимир Јанков
