У књизи која осветљава рад Богословије у Призрену, Српске гимназије у Цариграду, Српске гимназије „Дом науке“ у Солуну, Српске мушке гимназије и учитељске школе у Скопљу, Српске мушке гимназије у Битољу и Српске гимназије у Пљевиљима, др Новаков читалалачкој публици предочава како се Србија у континуитету од 1885. године бринула о својим сународницима у Старој Србији и Македонији и без обзира на промене влада па чак и династија, мислила стратешки и имала циљ од кога није одступала.
Краљевина Србија је ученицима обезбеђивала храну и одело, уџбенике и кров над главом, били су благодејанци те државе, каже др Новаков. Наставници, супленти, професори, додаје, су радо одлазили у Османско царство да предају у српским гимназијама.
Како је подсетила, били су ту Милош Перовић, Петар Кочић, Стеван Димитријевић, Валеријан Прибићевић, Васа Стајић...
Филигранском прецизноћу описујући, не само сложене историјске прилике тога доба, др Новаков је исцртала како портрете просветних делатника, тако и жртву родитеља који су своју децу, након четири разреда основне школе, са 10–11 година упућивали на даље школовање у стотинама километара удаљене гимназије, да живе у интернату и да их и по две године не виде. С друге стране, ту су и портрети деце жељне знања, марљиве и интелигентне, од којих су многи постали интелектуалци у правом смислу те речи и градитељи једног новог света, након ослобођења од турских власти.
О значају гимназија може се говорити и у цифрмама, каже др Новаков. Како је додала, за време Велике источне кризе у Османском царству радило је пет српских основних школа и Призренска богословија, а две године пре ослобођења, тачније школске 1910. године Срби су имали 262 школе са 9.947 ученика и 414 просветних радника.
Сигурна сам да је овакав резултат постигнут захваљујући улози коју су имале српске средње школе у Царству, које су заправо биле носиоци и стубови српске просвете, казала је др Новаков.
Сузана Рајић, један од рецензената књиге, истакла је да је ауторка своју докторску дисертацију преточила у ову ванредну књигу која осветљава историјски период у којем је међународно тек призната Србија имала мање становника, него што је остало Срба ван њених граница и у којем је та млада држава обесправљеном српском живљу у Отоманској царевини нудила кроз школе нешто драгоцено, мада ју је то годишње коштало више него читав школски ситем у земљи.
По оцени рецензента професора др Дејана Микавице књига пружа историјске доказе да је на овако, по њему, изузетно скуп начин, било могуће одржати националну свест српског народа осталог ван граница српске државе.
Осим просветног значаја, ове школе у Османском царству имале су важну улогу и у припремању српског народа за ослобођење од турске власти јер су пре свега сачувале национални идентитет становништва. Захваљујући смишљеној и добро организованој акцији српске државе и њихових делатника, српску војску је велики део народа Старе Србије и Македоније дочекао као ослободиоце, а не као завојеваче.
Писати о историјату српских школа, које као такве више не постоје, као о имагинарним знаковима крај нашег историјског пута, подсећање је на дуг и обавезу према српским прегаоцима из прошлости који су своју активност, знање и умешност усмерили ка стварању и опстанку образовно-васпитних институција, чиме су дали трајан допринос свом народу, закључује др Новаков.
Управо из тих разлога, додала је, „ова моја књига представља покушај да се сачува сећање на важност подухвата и на личности које су учествовале у свему томе”…
Даница Девечерски
