Настало оснивањем саме Матице 1826, где је у почетку било при Библиотеци, а онда у кратком периоду при Одељењу за књижевност и језик, званично постаје засебан сектор 1961, откад има свог управника и одбор који чине људи из сродних установа.
– Сви запослени, а има нас само петоро, имамо високо образовање, али радимо све - обрађујемо грађу, приређујемо је... – објашњава стручна сарадница Одељења Александра Јовановић. – Као и сваки архив, морамо да поштујемо кодекс који подразумева безбедно чување грађе. Немамо своју службу за рестаурацију, али зато имамо Библиотеку и Галерију, чије нам службе помажу у „лечењу” докумената. Запослени морају да прођу обуку на нивоу државног испита, који се некад полагао у Архиву Србије, а сада у Архиву Војводине.
Како каже, архива, коју чини више од сто хиљада матичиних записника и деловодних протокола, као и збирке више десетина хиљада писама, 20.000 рукописа и 25.000 фотографија од 18. до 20. века, доступна је свима, и њиховим сарадницима и људима са стране, који немају неку директну пословну везу с радом Матице српске.
– Ове године смо добили први веома значајан поклон, који је већ обрађен и доступан јавности. У питању је грађа чувеног музиколога Рудолфа Бручија из Новог Сада, коју нам је даровао његов син и која је била тема изложбе. Током пролећа је исто учинила породица академика Чедомира Попова, што је нарочито важно јер је то некадашњи председник Матице српске. Уколико неко жели да поклони своју заоставштину, то чини за живота или у договору с породицом, а ако је нешто из старог периода на тржишту и нуди се за откуп, до тога покушавамо да дођемо. Немамо свој новац и буyет, али уколико се појави нешто што нам је занимљиво, прегледамо, представимо нашем председништву и затражимо финансијску подршку од Министарства културе – каже она.
– Долазе нам студенти, магистранти и докторанди, академски људи који из неког разлога желе да истраже нашу збирку. То је, пре свега, књижевноисторијско архивско одељење. Оно поседује мноштво докумената из области књижевности, језика, историје, како наше, тако и народа из нашег окружења, а имамо и понешто из природних наука – наводи Александра Јовановић. – Функционишемо и као библиотеке па се све ради у оквиру наше читаонице. Грађа корисницима може бити доступна и на дужи рок уколико је у питању озбиљан истраживачки рад.
Начин рада Рукописног одељења се стално унапређује.
– Новина у нашем раду је лични фонд. Досад се заоставштина разбијала на три збирке, што је у неку руку штета јер, кад би вам нешто затребало, морали сте да погледате све да бисте нашли оно што вас интересује. Лични фонд значи да је све под једном, главном сигнатуром – објашњава наша саговорница.
Дигитализација грађе отпочета је пре неколико година, а наставиће се како буду дозвољавале финансије. За почетак је направљен електронски каталог. Уношење збирке писама, која већ сада има шездесетак хиљада обрађених јединица, завршава се ове године. У оквиру ње чувају се изузетне преписке наших еминентних писаца, међу којима се у последње време истиче Лаза Костић. По речима наше саговорнице, у припреми је и трећа књига кореспонденције нашег познатог песника. У депоу тог одељења похрањени су и манускрипт чувене „Санта Марија дела Салуте”, посмртница Ленке Дунђерски и тајни Костићев дневник.
У новије време све мање стижу текстови писани руком.
С. Милачић
