Већ недељама суграђани га свакога дана могу затећи док испред своје куће вредно сакупља лишће, које сваке јесени, од кад је света и века, неумитно опада. Све уредно запакује и завеже у џакове па за колеге из његове бивше фирме не остаје много посла. Наиме, пензију коју прима већ 27 година, стекао је као главни рачуновођа у градском Комуналном предузећу „Стандард”. Супруга је такође пензионерка, и глава куће неће да кука, као што морају многи његови исписници, већ вели да с два прихода, ипак, могу некако да састава крај с крајем.
Недавно су им пристигле и две једнократне подршке од по 5.000 динара, али о томе на шта ће потрошити тај ванредни бонус нису почели ни да размишљају. Ђерђ се деценијама бринуо о финансијама свог предузећа па је наставио да примењује стечено искуство. Напомиње да у кући имају „свега и свачега”, али неће да се разбацују. Зна се где иде сваки динар јер воде рачуна о томе шта им је неопходно под старе дане. Ћерка удовица, такође има свој дом и пензију, млађи син јој је у Лондону, старији у Сегедину, тако да се Ђурики бачи фамилија расула на све стране.
– Нема млађих јер ћерка станује мало подаље од нас, јесте да нас обилази сваког дана, али сам још увек у кондицији и није ми тешко да обавим све потребне послове око куће – не да се Егете. – Добро се држим, само да не буде горе, а док је овако, може се изгурати.
Памти да је у пензију отишао када су се привредни систем и читава држава урушавали, па у 57. години није бежао од мотике, већ је ишао у Земљорадничку задругу „Ада” да копа и ради друге сезонске послове. Тако је неко време готово дуплирао кућни буџет.
– Био сам здрав као дрен, земљорадња ми није тешко падала, нити била страна јер потичем из паорске породице. Сада пак живимо у дворишту тек величине длана, довољно за мало цвећа и неколико чокота винове лозе па у њему нисам имао шта велико радити. Ни да сејем ни да копам. Под старе дане оно што имамо сасвим је довољно, али онда нам је било потребно више. Супруга је раније, док је требало, чувала унуке, сада смо у годинама кад више нисмо за послове за које смо некада били способни, али смо срећни што можемо да мирни и лепо живимо – задовољни су Егетеови и малим.
Омиљени су и међу комшијама, са свима се лепо поздрављају, али им је жао што је у њиховој Улици Димитрија Туцовића, као и околним, мало исписника с којима су век провели и свакодневно „људикали”.
– Задовољан сам што нам уредно односе смеће, не можемо се жалити ни на водоснабдевање, али не могу ни комунаалци све сами постићи, морамо се и ми се потрудити, да, макар и под старе дане, средимо испред свога прага – брани Егете своје некадашње колеге.
М. Митровић
