Будући да је најпре радила кану са рођеном сестром, на наговор другарице је кренула да црта по кожи али машиницом. Урезати неки рад у нечију кожу, обележити ту особу за цео живот, није нимало мала ствар. Одговорност је велика, али резултат је најважнији и увек најлепши.
Мислим да у Зрењанину сад има нас четири-пет жена које тетовирамо, каже Дијана.
Како додаје, раније их није било толико, али се број повећава.
Кад сам кретала, мислим да је била још једна девојка поред мене..., присећа се наша саговорница.
Какви су ти били утисци када си урадила прве тетоваже, кад је требало баш да убодеш нечију кожу?
Хе, хе, хе,... Не питај. Мени је било горе него муштерији. Другарица којој сам радила је била много опуштенија од мене. За први пут је испало добро, а нас две се још увек дружимо. Значи да је успело.
Нисам знала да си радила и кану... Откуд то?
Не сећам се кад сам почела тиме да се бавим, али знам да сам кренула уз сестру која је цртала каном. То ми је више био хоби.
Колико се данас њоме бавиш?
Не радим је више. Откако сам почела да тетовирам, престала сам да радим кану. Више немам интересовања, фокусирана сам на тетовирање.
Будући да ће следеће године бити десетогодишњица твог рада, шта је оно што си најчешће радила, односно шта највише волиш да тетовираш?
Највише ми прија реализам - слике. Кад ти муштерија да слободу да сама направим мотив, а заједничку идеју нађемо на крају, онда то буде најбоље решење. Тако и највише уживам, када сарађујем с неким ко ми не донесе готову слику, него кад добијем прилику да себе изразим. То је нешто што најбље знам и у чему највише уживам.
Колико су, генерално, муштерије спремне да све препусте мајстору?
Некако, контам да су све опуштенији. Раније није било тако. Пре ти донесу слику и то је то. Сад хоће да саслушају и лепо сарађујемо. Имају више слободе, а верујем да ће још боље бити у будућности.
Шта мислиш, шта доприноси тој све већој флексибилности муштерија?
Шта знам, сад нас је више у томе и дешава се нека експанзија, па су многи опуштенији. Људи су постали слободнији, нема више толико осуђивања и пребацивања. Тетовирање почиње да добија облик уметности.
Колико, онда, расте и конкуренција међу мајсторима?
Да, јесте. Контам да је и то нормално. То треба прихватити. У суштини, ти си сам себи конкуренција, нико теби ништа не краде или шта већ. Ако не можеш да будеш бољи него што си био јуче, онда ти падаш и нема везе с другима.
Кад причаш о томе, шта би саветовала колегама, нарочито онима који тек сад желе да уђу у свет тетовирања?
У суштини, треба много да раде, да истражују, да испробају нове ствари, нарочито оно што не раде често. Сад има много ствари на Јутјубу које могу да виде и тако да науче. Знаш како, ту баш требају коњски живци јер на почетку не буде баш све тако најбоље. Мораш да прихватиш да некад нешто не знаш да урадиш и треба да научиш да прелазиш преко тих ствари тако што ћеш даље учити. То не сме да те сломи.
Још нешто што може да те сломи у том послу јесте и проблем са здрављем...
Тако је. Зато не смеш да се префорсираш. Али тако буде у сваком послу, мора да пукне нека карика. Зато себи треба да даш дан-два да одмориш. Тачно знаш како све да распоредиш. Јесте новац битан, али здравље је још битније. Леђа, очи и руке настрадају. Морају паузе да се праве, не можеш цео дан да радиш.
Сад кад си споменула новац - колико је могуће нормално живети а бавити се само тетовирањем?
Могуће је ако знаш шта радиш и то радиш добро и квалитетно. Сам себи све правиш, тако ти и зависи зарада. Ако радиш више, имаћеш више. Исто тако, што си бољи, то ти цена расте.
Колико су муштерије спремне да плате? Обично су склони ценкању...
Да, има свега ту. У суштини, ако неко нешто жели, тај ће дати новац за то.
У једном тренутку си рекла да више не постоје толико предрасуде када је реч о тетоважама, мада се не бих у потпуности сложила с тобом. Како коментаришеш да, упркос експанзији коју си навела, некима је то и даље табу тема?
Мислим да ће се то временом мењати. Нове генерације ће мање имати предрасуде. То више влада међу старијим генерацијама. Мислим да ће будуће друштво више да толерише. Али треба времена.
Колико су грешке дозвољене у тетовирању? И колико се често дешавају?
Хм... У суштини, не смеш да грешиш. А опет, зависи шта радиш... Ако радиш линије, онда баш мораш да пазиш, а код сенчења неких слика, увек можеш да појачаш нијансу. Ако у првом потезу не успеш, што је грешка, ти то можеш да исправиш у следећем кад је сенчење у питању. Кад радиш ликове, не смеш да грешиш, а линије морају да се ураде из једног потеза.
Колико често наилазиш на муштерије које имају страх од тетовирања баш због потенцијалних грешака?
Има, има. Како нема. Мислим да се сви они плаше, али неће да признају. Нарочито кад радиш портрете... Не буде им свеједно. Али се опусте временом.
Колико ти, као тату мајстор, (не) волиш да преправљаш грешке других мајстора?
У суштини, мислим да то ниједан мајстор не воли. Некад не можеш да урадиш то што неко хоће, не постоји довољно добар избор, односно начин на који може да се прекрије нека тетоважа. Треба да размишљате шта ћете и код кога радити.
Шта је најлуђе и најдуже што си истетовирала?
Јаој, веруј ми да више немам појма јер сам толико лудих ствари радила... Рецимо, мени је било симпатично и чудно, кад сам радила симбол на увету. Нисам могла да ухватим прстима, све је било ситно и пипаво... То ми је само једна особа тражила. А најдуже сам радила Џонија Депа у колору. Њега сам у цугу радила десет или 11 сати.
Какав је осећај кад завршиш неки рад и знаш да си обележила нечије тело за цео живот?
Некако испуњавајућ, нарочито кад успеш да урадиш нешто и клијент је задовољан. Будеш испуњен јер си уложио време, стрпљење и квалитет. Све те боли, али се и врати на своје. Вреди у сваком случају.
Леа Радловачки
