Дејан Ристић, директор Музеја жртава геноцида, гостовао је у јутарњем програму Курир телевизије где је говорио о овој теми.
- Наш колега Вид Ерцег који је већ неколико година на докторским студијама у Светој столици, стипендисте музеја жртава геноцида и истраживач у Апостолском архиву. Дакле управо у овом архиву, истражује читав низ архивских фондова који су отворени пре неколико година одлуком Папе Франциска I, дакле фондова који се односе на понтификат Папе Пиа XII посебно. Оно што је нашег Вида занимало и што је био његов задатак да истражује и истражује још увек, то је да ли у тим новоотвореним архивским фондовима постоји грађа из периода Другог свјетског рата, која говори о страдању припадника српског народа на територији Краљевине Југославије, пре свега о геноциду почињеном над Србима на територији независне државе Хрватске. Његово истраживање које траје, ево већ неколико година је уродило плодом. Он је дошао до читавог низа докумената, односно до бројних извештаја специјалног папиног изасланика, опата Марконеа, који је био такозвани папски визитатор - започео је Ристић.
Откривени извештаји из Ватикана о усташком геноциду над Србима
- Врло брзо по почињењу Другог светског рата, Београдски надбискуп је упутио лично писмо папи, Пију XII. Обавештавајући га о индицијама да се на територији новоуспостављене независне државе Хрватске врше масовни злочини над српским цивилима и тражећи да се пошаље неко непристрасан, ко би проверио те наводе на терену. Папа шаље опата Марконеа, искусног ватиканског дипломату. Будући да Ватикан никада није признао Независну Државу Хрватску као државу, он га не шаље у својству дипломате. Он га шаље као свог личног изасланика са звањем папског визитатора, дакле, посетиоца. Он борави у Загребу, одмах ступа у контакт са Павелићем и са надбискупом Степинцем. Почиње да обилази територију независне државе Хрватске и почиње да шаље извештаје. Ти извештаји, до којих је Вид дошао, то је континуитет извештаја од лета 1941. па све до окончања боравка опата Марконеа на територију независне државе Хрватске су бескрајно драгоцени - рекао је Ристић и додао:
- Они пре свега потврђују оно што смо раније знали, али заиста сада потпуно потврђују. То су дакле аутентични документи, оригинали који су слати из Загреба у свету столицу, да опата Марконе извештава о прогону Срба на територији независне државе Хрватске. Сада како иду први извештаји, просто он се упознаје са ситуацијом. Међутим, како следе наредни извештај, он све детаљније улази у тај злочин. Указује на бројне примере. Упућује протесте. Он одлази код појединих бискупа и протестује као ватикански званичник, тражећи да се ти злочини спрече, да добар део римокатоличког клера, не учествује у усташком покрету, да не учествује у злочинима. Он одлази код Бањалучког бискупа, разговара са њим, након првих великих масовних злочина над српским цивилима у Бања Луци и том делу босанске крајине. Он протестује код њега због тих злочина, називајући их бруталним, анималним, врло отворено говори о томе. Нашта му бискуп одговара, локални бискуп, који је потпуно упознат са свиме и све време ћути. Он обавештава папског визитатора о томе да су му руке везане. Да највећи део припадника његовог клера, његових свештеника, монаха, монахиња, активно учествује у усташком покрету, да активно учествује у вршењу злочина. И да он, Боже мој, као њихов старешина, не може ништа да предузме. Јер је то толико масовно, да је фактички њему на неки начин индиректно чак и безбедност угрожена.
Алојзије Степинца тзв. "мученик" који је подржавао геноцид
- Они су сви након Другог светског рата суђени од стране нових комунистичких власти у њиховим земљама и осуђени на одређене затворске казне или на погубљења. Оно што ми примећујемо у случају кардинала Степинца. С једне стране, у делу хрватског друштва и хрватске државе, посебно Римокатоличке цркве у Хрватској, он се доживљава као мученик. Зато што му је суђено после Другог светског рата. Он је осуђен за ратни злочин, одређени број година је био у затвору, после тога у кућном притвору где је умро у родном месту. Апострофира се његово непостојеће мучеништво. Нити је он био мученик после Другог светског рата, прво нико га није мучио, он је имао посебан третман и у затвору и после у кућном притвору. Имао је посебне просторије у затвору, просторију за молитве, имао је своју послугу, ни са ким није комуницирао, у смислу од затвореника и слично, примао је посете. Дакле, покушава се да се акценат у биографији кардинала Степинца стави на после ратни период и његово непостојеће мучеништво да би се наравно потпуно замаглило. Да би се фалсификовало оно што се дешавало у периоду Другог светског рата.
Никада јавно није протестовао против злочина почињених над Србима, Јеврејима, Ромима, припадницима других народа на територији Независне Државе Хрватске. Он је Независну Државу Хрватску посебно у почетку прихватио као остварење хиљадугодишњег сна Хрватског народа да има своју државу. Међутим, суочивши се са информацијама које су стизале код њега већ од краја априла 1941. године од стране римокатоличких свештеника, који га детаљно упознају у виду писаних извештаја. Шта се дешава, који су то злочини над Србима, у ком месту, на који начин, колико је људи убијено, ко су починиоци. Он не реагује. Имате једну његову реакцију, која је у најмању руку болна. Он се обраћа државном врху Независне Државе Хрватске у контексту одвођења људи у Јасеновац. Протестује због тога што се они одводе сточним вагонима. Не због тога што се одводе у смрт, него због тога што се одводе сточним вагонима, то није довољно хумано. Дакле, није проблем да се они одводе у логор и да се убијају, него будите хуманији у транспорту.
