То значи да је само две године млађи од села у ком живи, а у које се његов отац, као солунски добровољац, доселио из Америке.
- Ово село је било сиромашно, права пустара, и звало се Рарош - присећа се деда Милан, заправо прадеда, док његов син Милорад посредује у разговору, гласно препричава наша питања оцу, а онда његов одговор „преводи” нама. – Али било је деце, у свакој кући их је било петоро-шесторо, све су ту били добровољци, па деце кол’ко ’оћеш. Заборавио сам чега смо се све играли...
Али, оно чега се (пра)деда Милан јако добро сећа, јесте фудбал који је могао да му промени живот, само да су његови отац и матер дозволили. Наиме, ти спортски почеци везују се за пикање крпаре коју су правили од коњске длаке и шутали је боси, да би касније, као војник, био запажен фудбалер, тачније центарфор, најбољи у селу, прича се по чаршији, чак до те мере да су му тражили да игра за Звезду или Партизан. Али, да је заиграо за те велике клубове, сигурно би био међу бољима, тврди Милорад.
- У школу сам ишао ту у селу, а после сам радио пољопривреду и ишао у војску – наставља наш саговорник своју животну причу дугу скоро читав век. – Имао сам једног старијег брата и три млађе сестре о којима сам водио рачуна као дете, прао им пелене док су родитељи били на њиви.
Од 1944. до 1947. је био у војсци, учествовао је у Другом светском рату након ког је добио Медаљу заслуге за народ 3. априла 1946. године, пише на старим пожутелим папирима „из куцаће машине”.
А онда је дошло време за заљубљивање... Деда Милан се сећа како је, док је био млађани јаран, било више друштва, ишло се на игранке и прела, дружило се. Тако је и упознао своју садашњу супругу Ранку, родом са Кордуна и која ће за месец дана напунити 90 година, а с којом ће у јануару наредне године обележити 70 година брака! Будући да су највише окренути једно ка другом, јер не могу да се шврћкају по комшилуку, нити имају вршњаке с којима би се могли да се друже, деда Милан најчешће дивани на дворишту, а баба Ранка и даље сама кува ручак, спрема колаче...
- Знате, комшије су овде све младе и нема ни са ким да прича, можда мало о фудбалу – каже син Милорад, додајући да је деда Милан поприлично самосталан. – Сад ћу да га питам који му је најбољи период живота, али знам да ће вам рећи да му је сад најбоље јер не мора ништа да ради.
Поклони и честитке најстаријем житељу општине Пландиште
Поводом 98. рођендана Милана Павловића, заменик председника Општине Пландиште Душан Ћурчић и председник Савета МЗ Милетићево Војислав Ћурчић, обишли су слављеника одневши му торту и пригодне поклоне и пожелевши му да уз много енергије, здравља и осмеха још дуго поживи. Деда Милан је иначе отац једног сина, деда троје унучади и прадеда четворо праунучади. Свој активни део живота посветио је фудбалу, пољопривреди, ослобађању и уздизању ондашње СФР Југославије, а касније и породици.
У Милетићеву иначе живи и деда Ђуро Вигњевић који је за собом броји 96 рођендана.
Међутим, деда Милану је ипак било најбоље док је био млад, дабоме, премда је цео живот тешко радио, бар док нису набавили машинерију која не иде на пару, па с којима је све много лакше.
- Каква тајна дугог живота, нема тајне – вели нам деда Милан, али сазнајемо да су му и родитељи били дуговечни, тако да је ту најпре реч о доброј генетици, али и не само о њој...
Рецепт, дакле, лежи у домаћој кафи, бар двапут дневно, уз коју се обавезно пије и домаћа ракија, од шљиве или лозе, сасвим је свеједно. И, још једна јако важна ставка – домаћа сланиница! Ако не сваког дана, онда бар сваког другог мора да се нађе на менију.
- Ево, слушајте, тајна дугог живота је да будете вредни, да поштено и дуго радите, да не гледате да неко други ради за вас, да живите од свог рада и свог поштења – добацује баба Ранка, врло дипломатски, како и приличи негадашњем ђаку генерације домаћинске школе који је својевремено дочекао Тита и руковао се с њим. - Треба поштовати државу и друштво, сваког око себе, да никога не малтретирате, већ да сте пуна срца и пуне душе!
Л. Радловачки
