Серијско убиство дефинише се као убиство најмање три или више људи у временски неповезаним инцидентима. При томе је кључно да између убистава постоји такозвани период хлађења да би се она окарактерисала као серијска.
Стога је неминовно запитати се да ли је негде настала грешка у ДНК, попут неког имагинарног рђавог шрафа или смо изградили идеалне услове за развиће поремећених личности? Да ли зидамо кућу циглама обојеним у иконице друштвених мрежа и чекамо да нам се нестабилан кров обруши на главу?
У данашње доба, информације се шире попут пламена, без одговорности и граница. Са масовном појавом серијских убистава претежно у САД-у седамдесетих година, на задња врата се ушуњало и неодговорно медијско извештавање о тим злочинима, као и о њиховим починиоцима. Како наводи дипломирани психолог Александра Овука, кроз медије се ствара култ личности уздизањем злочинаца. Од јавног интереса никако не смеју да буду детаљи изведбе злочина као ни детаљи из живота жртава па ни убице: они ако и када се објаве постају моћно оружје, додатно будећи моралну панику код људи. Морална паника подразумева ситуацију у којој медији извештавају на сензационалистички начин, преувеличавају је и тако стварају утисак да држави или друштву прети смртна опасност. Како до тога не би дошло, потребно је да новинари обуздају сопствену глад за ексклузивом, а издавачи своју похлепу, јер у супротном отварају могућност да постану саучесници у злочину.
Претходно поменути култ личности наставља да се негује кроз популарну културу, кроз текстове хитова на врховима Билбордових табела, што саговорница карактерише као сам одраз целокупне проблематике. Процес глорификације наставља се кроз серије као што је Дамер на Нетфликсу, филмове попут Крајње поремећен, шокантно окрутан и зао о Теду Бандију и многе друге. Наиме, Дамер је снимљен без пристанка породица жртава, које су се побуниле путем друштвених мрежа након изласка серије, а која је и до дана данашњег доступна на Нетфликсу, док је филм о Теду Бандију, са Зеком Ефроном у главној улози, изазвао толике критике јавности да је уклоњен са свих платформи.
– Филмови и серије дају управо моменат фантазије самог режисера, који углавном има жељу да пренесе неки свој уметнички доживљај или да прода сензацију, а није му циљ да пренесе нешто реално – говори Овука, те наглашава да давање наративне платформе серијском убици на било који начин представља чин глорификације, а да поготово не би смело да се дешава да је баш он у главној улози, јер се тиме шаље порука да сви треба да знамо за њега и даје осећај његове важности. На тај начин се стварају разни модели мишљења који могу бити итекако опасни по друштво.
И неко тај модел, ту важну поруку и прими. И одлучи да подели на друштвеним мрежама. Ватра се шири све више и више. Кога ће прогутати пламен, а кога неће, зависи од више фактора. Стога, зашто обични људи глорификују серијске убице?
Одговор на ово питање је комплексан, а стручније објашњава Овука.
– Генерално, постоје два обрасца понашања која су карактеристична за две групе људи. Први подразумева особе које су сличне починиоцу злочина, у смислу неке психопатске структуре која се угледа на убицу, стварајући шансу да ће ова особа исто да уради, а то даље зависи од вере у сопствене способности. Овај случај је вероватнији код мушкараца, јер су склонији психопатској структури и генералном антисоцијалном понашању.
С друге стране, објашњава да је код жена чешће испољен хистринични образац адаптације, који подразумева склоност ка привлачењу пажње. Такве особе имају веће шансе да јавно глорификују убице, што, противећи се друштвеним очекивањима, изазива неку врсту сензације и привлачи пажњу.
Наглашава да код особа које имају нормалну дозу емпатије и ментално су стабилне, сам чин убиства буди јасност о томе да је то лоше, али да проблем настаје код две поменуте нестабилне структуре, због чега је битан начин на који су агресори представљени у медијима, култури и друштву. Ту се онда налазимо у зачараном кругу, који неко мора да прекине.
Једини начин да се овај зачарани круг прекине је одговорно и оштро извештавање новинара. Ни у једном новинарском кодексу не стоји да треба да се доприноси моралној паници, већ да се морално и етички извештава, не стављајући никога у (потенцијалну) опасност. Медији би требало не само да извештавају и забављају, већ морају и да едукују и да у кризним ситуацијама раде на смиривању страсти, а не на њиховом разбуктавању, што је баш оно што је потенцијални окидач за две поменуте нестабилне групе личности.
А кад се филм заврши и застанемо да одахнемо, схватимо да се наш имагинарни шраф није нигде загубио: само је од почетка био рђав. На срећу, сваки шраф може да се замени. Коров може да се почупа, а на његово место да се засади ново семе. Следећа жетва не мора да се спали, а пламен, док је мали, још увек може да се обузда. Неко мора да га обузда. То може друштво које схвата да убиство није слаткиш стављен у кутијицу обавијену ружичастом траком, него леш стављен у сандук под земљом. То је друштво које разуме да жртве нису фиктивни, него реални људи и да то нису само они које су Yефри Дамер или Ричард Рамирез мучили и убили, него и сви њихови ближњи који су доживели трауму њихове смрти.
Нађа Шолаја
