У то време изграђени су нови бањски капацитети у Кањижи, Јунаковић у Апатину и Врднику. У угодном амбијенту здања „Аква марин“ Бање Кањижа, изграђеном пре четири деценије Хајдера смо срели као пацијента, а осврћући се на тај развојни циклус када су у Војводини грађене шећеране и други индустријски капацитети, он наглашава да је тада вредело убедити Кмезића и све који су одлучивали, да је боље улагати у бање и градити добре хотеле него лоше фабрике.
Хајдер се присећа доношења Друштвеног договора о развоју туризма 1975.године, где је туризам уврштен у приоритете, у односу на остале привредне гране које су битне и карактеристичне за Војводину.
Први пут је тада донет Друштвени договор за развој туризма, јер се сматрало да ипак треба покушати покренути ту грану привређивања, јер у то време Војводина је имала изузетно мало смештајних капацитета, па је процењено да ако ништа друго због друшвеног развоја и остале привреде треба му дати значај. Тим договором створени су друштвени и политички услови да се крене са развојем туризма у Војводини. Из општина смо прикупили конкретне програме и кренули најпре са бањама које су већ имале неке предуслове, међу којима је предњачила Бања Кањижа, а усвојен је тада и развојни програм бање Јунаковић код Апатина и бање Врдник, где су се изградили нови објекти, док су у Старом Сланкамену и Меленцима вршене реконструкције. Уз природне потенцијале и услове, тада су створени и финансијски услови, тако да су се општине где су грађени нови капацитети мобилисале да помогну у изградњи, објашњава Хајдер.
Општина Кањижа је тада средства од „нафтне ренте“ намењена развоју, усмерила као учешће за коришћење кредита, који су према речима Хајдера тада договарани с Војвођанском банком, а Извршно веће Војводине је из буџета обезбеђивало бенефицирану камату не само за развој бања него и свих привредних субјеката који су користили кредите за развојне пројекте.
Полагао сам камен темељац за нови бањски комплекс у Кањижи, на предлог мојих другова иако су по заслугама услове за то имали Миклош Вајда, Милан Вуковић и други општински функционери који су се потрудили да дође до изградње. Сви грађани Кањиже и околних места су се радовали градњи бање. У то време за пет година изграђено је око 3.500 лежајева у бањама, хотелима и мотелима у Војводини, где је било доста смештајних капацитета Б па и скоро А категорије. Војводина је пре тога оскудевала у смештајним капацитетима, чак и Нови Сад који је тада имао хотеле „Путник“ и стари објекат „Парка“, тако да осим улагања у нове капацитете није било другог начина да се унапреде угоститељство и туризам у Војводини, с временске дистанце од четири и по деценије оцењује Хајдер.
Када је 1979. изграђен и отворен нови део у кањишкој бањи једно време морало се месецима чекати на ред. После тог великог улагања у бањски комплекс, што је била прва фаза, касније је уследила изградња нових хотела приватника. Хајдер сматра да је Кањижа погрешила што када је било прилике није изградила и отворене базене, иако је тада било иницијатива да радници регрес за годишњи одмор за годину дана усмере у изградњу отворених базена и других садржаја. Предлагано је да за узврат Бања Кањижа њиховим породицама наредних пет година омогући бесплатно коришћење базена, али то није прошло...
Од завршетка изградње савременог бањског центра пре четири деценије Ђорђе Хајдер није боравио у Бањи Кањижа, мада долазио је службено, па је једном приликом Извршно веће Војводине овде заседало када се разматрао програм развоја туризма у региону северне Бачке.
Сада сам овде први пут због лечења. Срећа у несрећи је да сам видео како се овде ради и могу да разуверим људе који знају да кажу „да Кањижа није као што је била“. Ово што сам видео и што доживљавам, одушевљен сам. Сви запослени у бањи су са осмехом и сјајем у очима, а и терапије пријају и дају резултате. То потврђује да је вредело улагати у Бању Кањижа и уопште у бање у Војводини, сматра Хајдер.
Хајдер истиче да је Бања Кањижа увек предњачила са квалитетом медицинске рехабилитације и других услуга, што је успела да одржи и очекује да се развојни замајац настави новим идејама.
Све што је раније рађено било је у вештини финансирања, па се надам да ће се у развоју ићи даље, иако је у неким срединама доста тога пропуштено да се уради у ранијем периоду. Јодна бања у Новом Саду могла је постати једна од најугледнијих наших бања, а парк на који се наслања могао је бити други центар града. У време када се градило у Кањижи, Апатину и Врднику са програмом развоја бања кренули су Бечеј, Сента и још неке општине са привлачним локалитетима, међутим, они нису реализовани. У развоју туризма у Војводини нису биле у питању биле само бање него и развој ловног, риболовачког, наутичког и сеоског туризма. Сада сви причају о сеоском туризму, али он мора имати јаке корене из других грана туризма да би се могао развијати. У време док сам се ресорно бавио развојем туризма покушао сам да „протурим“ идејни пројекат за сеоски туризам, нажалост у то време није био актуелан, али од тада се много тога променило, напомиње Хајдер.
Текст и фото: Милорад Митровић
