Они најважнији налазе се у природи око нас, која даје знаке да њени ресурси нису неисцрпни, да се клима мења, а да земља и њени становници у великој мери сиромаше. Зато се полако, али сугурно, прелази на нове облике земљорадње, али и друштвених односа, економије, па и политике, заснованих на еколошкој свести. Штедња енергије, обнова, поновна употреба материјала, затворени циклуси кружења и енергије и материје у животним и животодавним системима, више је него пожељна.
Све ово је био предмет научне обраде и аргументоване дискусије на радионици „Напредак ка циркуларној/ одрживој економији у Војводини – покретачи и ометачи еко иницијатива – прегледна студија“ на Универзитету Едуконс у Сремској Каменици, у орагнизацији Центра „Архус“ из Новог Сада. У једном тренутку, указано је да је потребно чак променити и језик, унутар којег се ово „одрживој“ у наслову може променити у „ефикасној“.
Консултаткиња на пројекту Центра „Архус“, Тања Петовар, прво је сликовито објаснила да људи троше све више да би произвели све мање. Примера ради, навела је да се за потрошњу пара ципела потроши осам хиљада литара воде. Овакав однос према природи је неодржив, поготово ако се зна да је на планети Земљи све мање питке воде, чак и оне која је погодна за одржање и развој биљног и животињског света, јер се нагомилавањем отпада, најмасовнијим продуктом данашњег потрошачког друштва, нагомилавају и штетне материје у воденим токовима.
Основа нове, циркуларне економије, донекле је слична основној, „примитивној“ људској делатности, у оквиру које се, посматрајући природу, свака ствар из ње користила у заокруженом циклусу. Сви знају причу како од животиње могу да се употребе не само кожа, месо, него и кости, за различите алате, чак и играчке. Данас, није проблем у технологији, индустријској револуцији, него у томе што је линеарност овог процеса довела до огромних криза, а наизглед парадоксално, и до глади и сиромаштва. Нове технологије, у склопу такозване четврте индустријске револуције, могу да се употребе паметно, управо по моделу кружења материје и енергије у природи, па није чудо што је многи зову и паметном технологијом.
Неки од поражавајућих података који показују да се у Србији не води довољно рачуна о природи, као могућој основи здраве економије, здраве (пољо)привреде, говоре да 630.000 домаћинстава има у просеку четири хектара земљишта, што је више него довољно за фантастичне резултате. По проф. др Љубинку Јовановићу, уз бољу организацију која подразумева удруживање мањих заједница, размену добара, продају вишкова, села би буквално могла да хране градове, на вишеструку добробит и једних и других. Посебна прича су чињенице да је код нас чест пример да земља пропада, стајњак стоји неискоришћен, а да се у градовима гомилају људи који се хране јефтином храном и све више посећују доктора. Млади воле да студирају али не и да раде, сви и даље гледају како да побегну још даље одавде...
Поновна употреба старих ствари, њихова поправка, рециклажа, основне су карактеристике новог погледа на свет који би требао да уведе нове навике. Мудрије услуге, транспорт, изнајмљивање уместо куповине, нови дизајн, софтвери, смањивање бацања (отпада), значајно би утицали на живи свет и његову економију, у смислу здравије околине, али и унутрашњости, метаболизма људи, све чешће угроженог веома злоћудним обољењима.
У оквиру свог предавања, као препреке овоме Тања Петернек је споменула путеве новца и моћи, који пружају отпор оваквом начину размишљања, јер доносе мање профита и онемогућавају енормну експлоатацију свих могућих ресурса. Овде се било лако сетити „савремене филозофије“, заправо једног назадног мишљења, производа духовне и материјалне немаштине, које каже да се једном живи или, још сликовитије, после мене потоп. Ни правни оквири који се, поготово код нас, још увек само начелно и декларативно усаглашавају са екосистемом, нису баш од користи, ако не постоји снажна воља и њихово одлучно спровођење у реалности. Предочавајући могућност напретка у будућности, Тања Петернек се и осврнула на то да је најтеже променити свест људи, који су још увек у великој мери необразовани, неинформисани, збуњени, несигурни...
Други сегмент чинило је представљање резултата истраживања др Биљане Видуке на тему пољопривреде. Констатовано је лоше стање плодног земљишта, због бројних чинилаца, међу којима су најопаснији, просто речено, прскање и ђубрење хемијским препаратима. И поред исказане забринутости у оквиру истраживања, мало је показатеља позитивног помака. Између осталог, и због раније наведених потешкоћа са разумевањем не баш тако сложене тематике – природне потребе за обновљивом и кружном – правилно распоређеном економијом, која би подразумевала исту такву пољопривреду, привреду, па чак и свет банкарства и финансија.
Декан „Едуконса“, Факултета еколошке пољопривреде, проф. др Љубинко Јовановић, на ово истраживање осврнуо се бројним примерима са терена, поражавајућим по однос могућности и њихове искоришћености у Србији. Примера ради, пољопривреда која промовише биодиверзитет, преко потребан да уравнотежи доминантни утицај узгајања монокултура, звала се она органска, еколошка или интегрална, код нас је заступљена само процентом од 0,4 одсто, за разлику од неких западних или северних европских земаља, где она достиже бројке и до 60, 70 одсто.
У последњем сегменту дана посвећеног еколошким иницијативама, представљена је и студија о грађевинарству проф. др Јелене Атанацковић Јеличић и проф. др Игора Мараса. „Зелене“ зграде, инжењерска решења, урбани простори, тичу се обнове, грејања, осветљења, употребе нових технологија, али и старих материјала, у циљу заштите својих уживалаца, као и околине у којој се налазе. Као и у претходним поглављима ове приче, показало се да је јако важно са што мање направити што више и поштовати оно чувено правило – јефтиније је готово увек скупље.
Игор Бурић
