Стечај је проглашен 2010. године, а већински власник те фирме постала је држава с 56,7 одсто имовине. Касније су продате машине, производне хале, управна зграда, мотел, ресторан, магацини и земљиште, а с око 70 одсто потраживања намирили су се, првенствено највећи повериоци, односно банке и Пореска управа. Стечај није завршен, а капитала некадашњег гиганта суштински више нема.
– Мали акционари су се одрицали акција ТК „Дунав“ због Динкићевих акција, па је тако држава, односно Акцијски фонд, постала већински власник – каже Душан Сантрач, некадашњи председник Скупштине малих акционара тог предузећа, а сада човек који је анимирао око 400 радника који су остали ускраћени око 39 милиона динара за плате да покрену тужбу пред Привредним судом. – Стечај у нашој бившој фирми дуго траје, али због тога што у Србији има много фирми где стечај траје и 15-20 година, Суд у Стразбуру донео је решење по којем се, између осталог, морају услишити захтеви радника за исплату заосталих плата. Тачније, право на накнаду заосталих плата имају бивши запослени у фирмама које су више од три године у стечају или је он завршен. Услов је и да је бивши запослени био у предузећу које је било у државној или друштвеној својини, односно да је држава била већински власник.
Сантрач позива бивше раднике „Дунава“ у Челареву који имају ненаплаћена потраживања – заостале плате – да се у петак, 15. децембра, од 10 до 16 сати јаве у месну заједницу Челарево ради пријављивања потраживања и подношења захтева за намирење дуга.
– Ангажовали смо адвокатицу из Ниша која је већ покренула неколико судских процеса за раднике који су у предузећима у дугогодишњем стечају остали без плата – додаје Сантрач. – Иницијативу смо добили од Савеза самосталних синдиката града Новог Сада, а већ нас зову и бивши радници бивших предузећа у бачкопаланачкој општини. Међутим, ту има проблема, јер, на пример, „Нопал“ није у већинском државном власништву, а „Меркур“ је из стечаја купила локална самоуправа, „Мајевица“ је у стечају мање од три године...
– Коначан списак потраживања добијен од Привредног суда у Новом Саду имаће сви подносиоци захтева, али на увид – додаје саговорник. – Заинтересовани са собом треба да понесу фотокопију личне карте, фотокопију текућег рачуна – платне картице, 100 динара за трошкове поступка, а за оне који су преминули, наследници треба да донесу фотокопију решења о наследству. Очекујемо око 400 бивших радника, што је много мање од броја некада запослених. Али, треба знати да се број радника смањивао годинама, неки су одлазили без потраживања, неки су у почетку намирени од продаје машина... Увидом у списак може се видети да потраживања за преостале који су остали „кратких рукава“ нису мала јер се, на пример, појединачно крећу од 10.000 динара до чак 1,6 милион динара.
Ако је држава већински власник – а јесте – кажу у Челареву, онда она треба да исплати раднике. Веле да је Суд у Стразбуру донео такву одлуку првенствено због чињенице да у Србији има много предузећа која су годинама у стечају – да се не би појединачно појављивали у Стразбуру.
М. Суџум
