Прва је захтев упутила зрењанинска месна индустрија БЕК, а потом и суботички “Војпут”, а до краја године заштиту ће затражити свих 28 фирми чија је имовина у Хрватској одузета.
Према подацима Дирекције за имовину Републике Србије, вредност зграда, станова и одмаралишта српских предузећа, али и локалних самоуправа у Хрватској у тренутку распада СФРЈ, износила је 1,8 милијарду евра, а у хрватских у Србији око 800 милиона евра. Председник Документарно информативног центра “Веритас” Саво Штрбац, затражио је службено образложење хрватског Закона о управљању државном имовином, с посебним освртом на члан 71. који регулише питање одузимања имовине српских фирми у Хрватској.
- У том члану пише да ће Хрватска некретнине на које се односи Уредба о забрани располагања некретинама на територији Хрватске, која је донета 1991. године, дати у закуп на одређено време, по спроведеном јавном натечају, до склапања међународног уговора којим ће се решити имовинско правни односи на тим некретнинама или до доношења одлуке о одузимању располагања – објаснио је Штрбац. - Даном ступања на снагу међународног уговора, односно даном доношења одлуке о изузимању од забране власника некретнине уговор о закупу се раскида. Закупац ће предати посед некретнине особи која докаже да је власник. Иначе, Уредбом из 1991. године и сетом прописа – уредби и закона, који су уследили протеклих година, Хрватска је заправо национализовала имовину српских фирми на својој територији и укњижила их на своје име, али по ранијем закону није могла са њима располагати, пошто су предмет сукцесије између држава бивше Југославије, а с којима она није склопила одговарајући међународни уговор.
Он подсећа да су се српске фирме понадале да ће на основу Анекса “Г” Бечког споразума о сукцесији, који је потписан 2001. а ратификован 2004, ипак доћи до своје имовине, јер су по њему сва права на покретну и непокретну имовину који су имали на дан 31. децембар 1990. године морала бити призната, заштићена и враћена у првобитно стање.
Поред одмаралишта, 65.000 кућа и 50.000 станова
У Хрватској је остало и 65.000 кућа прогнаних Срба, чија вредност се процењује на неколико милијарди евра. Уз то, прогнаним Србима одузето је готово 50.000 станова на којима су имали станарско право. НИС је имао 30 пумпи, одмаралишта у Ровињу, Макарској, Хвару и на Брачу. Власништво “Генекса” је и данашња зграда Хрватског фудбалског савеза у Загребу, а поред тога има и 37 станова, хотел у Ровињу, одмаралиште у Дубровнику. “Југобанка” је имала вилу на Светом Јакову поред Дубровника у коју је сада смештен пензионерски дом за свештенике Дубровачке бискупије. Одмаралишта су имали и “Тигар”, “Путник”, “Центротекстил”, “Синтелон”, “Утва”, ПИК “Бечеј”, “Пионир” из Суботице, “Први мај “ Пирот...
То што су наше фирме мислиле да ће им усвојени Бечки споразум о сукцесији донети, није било у складу са мишљењем судија Уставног суда Хрватске, које су на другачији начин тумачиле потписано и ратификовано. Уставни суд Хрватске је још 2009. донео одлуку да Бечки споразум “представља само темељ за склашање даљих споразума између усговорних страна у погледу уређивања поступка остваривања права на накнаду за уништену, оштећену или несталу имовину, али не и акт подобан за непосредну примену у сваком конкретном случају”. Да зло за српске фирме буде још веће, потрудио се Европски суд за људска права који је фебруара ове године у тужби “Младост турса” потврдио одлуку хрватског Уставног суда и тиме нашу фирму лишио некретнина у Хрватској.
- Лично не подржавам ничије прописе који се односе на одузимање без накнаде било чије имовине. Што се тиче предратне имовине српских фирми у Хрватској, сматрам да без проналажења билатералног “институционалног механизма” уговорних страна, Србије и Хрватске, неће бити помака у остваривању права из анекеса споразума у сукцесији, ни пред хрватским ни пред српским, али ни пред Европским судом. А, то је првенствено државни посао – закључио је Штрбац.
Већ четврт века имовина српских фирми налази се у фонду државне имовине Хрватске, а да апсурд буде већи, она је у највећем обиму или девастирана или продата у процесу приватизације, а добијена новчана средства су се слила у хрватски буyет. Не треба заборавити да је реч о привредним објектима на обалама Јадранског мора, грађевинском земљишту, синдикалним одмаралиштима, многобројним туристичким објектима и другом пословном простору чија је вредност у моменту одузимања процењена на око две милијарде долара. Тиме је причињена огромна штета привредним и другим правним лицима из Србије, који су имовину коју нису користили могли продати, а добијени новац улагати у развој или опоравак у својој држави. Да су тако могли да поступе, сасвим је сигурно да део ових предузећа који су некада могли да купе и граде на обали мора не би у међувремену банкротирао и нестао са пословне мапе Србије.
Љубинка Малешевић
