Извесно је да је се број тужби стално повећава и има их око 100.000. По речима председника Удружења банака Србије Владимира Васића, сад их је чак 250.000, а постоји разлика када је реч о клијентима и броју покренутих спорова.
- Колико за сада знамо, реч је о 220.000 до 250.000 тужби. Број клијената који су тужили банке креће се од 50.000 до 80.000, максимално 100.000. Та разлика у броју је настала зато што су адвокати с намером повећавали број процеса, тако што су по основу једног кредита подносили чак четири тужбе - појашњава председник УБС за часопис „Свет банкарства и инвестиција”. Он је додао и да клијенти који су тужили банке морају да буду свесни узрочно-последичне везе, односно да онда не могу да очекују да ће добити нови кредит или дозвољени минус, преноси портал Бонитет.
- За банку свака тужба значи одвајање новца за резервисање, за банке је то трошак јер тај новац не може да буде у пласманима - истиче Васић.
Он је изнео и податак да су износи за које су клијенти тужили банке различити, али да има неколико стотина тужби које се односе на износе испод 250 динара.
- То је, очигледно, интерес да би се покренула машинерија, да би се наплатили трошкови. Питање је да ли бисте ви, као клијент, угрозили пословни однос с банком зато што вам је неко бесплатно понудио да тужите банке или је неко откупио потраживања - рекао је Васић.
Када је реч о досадашњим пресудама надлежних судова од 2018. године, није рађена прецизна анализа тога колико су банке новца исплатиле на име обраде трошкова кредита, а Васић је указао да свака банка води своје податке и да се може проценити да је реч о неколико десетина милиона евра.
По речима председника Удружења “Ефектива” Дејана Гавриловића и након правног става Врховног касационог суда, који је донет средином септембра, доносе се пресуде у корист грађана/клејната којима су наплаћивани трошкови обраде кредита.
- Има, наравно, и пресуда у корист банака, а све то зависи од тога када је склопљен уговор о кредиту и како је урађена наплата трошкова обраде кредита - каже Гавриловић. - За уговоре о кредитима који су старији од 2012. године извесно је да не треба повлачити тужбе, а за оне после тога - зависи од тога каква је била понуда и да ли је трошак обраде кредита урачунат у ефективну каматну стопу.
Он указује да, након што је пре три године Врховног касациног донео одлуку, односно потврдио да наплата трошкова обраде кредита није дозвољена, банке губе спорове.
- Уз одлуку из септембра да банка има право на наплату трошкова и накнада банкарских услуга, уколико је то јасно предочено у понуди, односно да је банка морала унапред да обавести клијента/дужника о томе, све зависи да ли је понуда дата пре потписивања уговора. Уколико није - онда банка губи спор. Потраживања клијената по основу наплате трошкова обраде кредита већа су од 100.000.000 евра, пошто има неколико милиона уговора - указује Гавриловић.
Крајем 2018. године, Врховни касациони суд је, након захтева једне банке за ревизијом, потврдио да наплата трошкова обраде кредита није дозвољена, односно, суд је потврдио свој став да банка овај трошак може да наплати само ако је он реалан и само ако је корисник о њему претходно јасно и недвосмислено информисан, тако да ни на који начин не буде доведен у заблуду о којим трошковима је реч. Средином септембра Врховни касациони суд донео је правни став по коме банка има право на наплату трошкова и накнада банкарских услуга, под условом да је то јасно предочила у понуди. Такође, банка није дужна да посебно доказује структуру и висину трошкова који су обухваћени збирним износом трошкова кредита, наведеним у понуди коју је корисник кредита прихватио закључењем уговора о кредиту.
Д. Млађеновић
