Наиме, газде су спремне да се минимална зарада у 2018. години повећа на 140 динара по радном сату, што је 14 мање од онога што траже синдикати, под условом да се неопорезовани део зарада повећа осам одсто, а без тога пристају на повећање од само три одсто, односно пет процената мање од онога на шта би дали сагласност када би их држава растеретила.
О смањену пореза на зараде као мери која би позитивно утицала на привреду прича се од прошле године, а недавно је и српска премијерка Ана Брнабић наговестила да би у октобру та прича могла коначно добити и епилог и да све зависи од рачунице Министарства финансија. Номинална пореска стопа на зараде у Србији износи десет одсто на износ бруто зараде, али постоји почетни износ на који се порез не плаћа и он тренутно износи 11.790 динара, тако да је ефективна пореска стопа на минималну зараду 6,4 одсто бруто зараде, а на просечну 8,2 одсто. Пореско оптерећење рада у Србији заправо је на нивоу земаља у транзицији: у Македонији су ти намети 37 одсто, у Турској 33,3, у Албанији 28,7, у Бугарској 34,6, док је просек у земљама ОЕЦД-а 31,5 одсто, а у земљама Централне и Источне Европе 37,1.
Петровић: Смањење пореза није могуће
Председник Фискалног савета Србије Павле Петровић био је децидиран у ставу да за смањење пореза нема могућности у овој години, као и да је то нереално очекивати и у наредне три до четири. Уз то, како је истакао, смањење пореза и доприноса на зараде би смањило приходе буџета, које би онда требало надоместити евентуалним повећањем ПДВ-а. Наравно, додао је Петровић, ако би се државна и јавна предузећа брзо реформисала, онда би можда било простора и за повећање јавних инвестиција и за смањење пореза.
Дакле, послодавци траже да се износ на који сада не плаћају порез од 11.790 динара повећа, и кажу колико – осам одсто – јер без тога неће причати о повећању минималца већем од три одсто. Радници који раде за минималац, а таквих је по проценама синдиката између 350.000 и 400.000, не знају да газда њима овог месеца на руке треба да исплати 21.840 динара, али да на то мора држави да уплати још 7.634 па ће на крају њега радник у септембру „коштати” заправо 29.474 динара. Или, наредног месеца и у новембру нето минимална зарада износи 22.800, а послодавци држави морају поред тога уплатити још 8.077 динара па ће на крају за сваког радника платити 30.957 динара. Синдикати тврде да газде „варају” државу, односно да неким радницима званично исплаћују минималац или чак и мање од њега, а остало дају на руке да би имали мање пореске обавезе, као и да, чак и када би држава пристала на то да им повећа неопорезиви део зараде, то не значи да би аутоматски радници имали веће плате од ових које сада имају.
Србија јесте једина држава у којој се опорезује и минимална зарада, али очигледно да је за њу проблем и да се одрекне пореске стопе од 6,4 одсто која се на њу од послодаваца наплаћује. Економисти немају никакве дилеме у рачуници: тврде да, уколико се држава одрекне било којег садашњег пореза на зараду, то мора да надокнади из приватног и државног сектора или прихода од инвестиција. Пошто се држава већ три године бори за фискалну консолидацију, мало је простора да се одрекне чак и малог процента оних који пуне државну касу. Сви се слажу у томе да би тај потез био добар за привреду, поготово за привреднике, али сматрају да још није дошло време за то.
На Министарству финансија је ових дана голем посао јер прави рачунуцу о процентима колико могу бити повећане плате и пензије, треба да направи и други биланс о последицама по буџет у случају да се повећа неопорезиви део зараде. То повећање добро би дошло и самој држави, као највећем послодавцу у Србији, али она иовако плате запосленима у јавном сектору исплаћује из буxета.
Љ. Малешевић
