Поменути сегменти привреде се код нас из годне у годину развијају кроз отварање нових фирми али након отварања следе тежи послови као што су позиционирање и опстанак на тржишту. За многе ту може бити драгоцена сарадња са великим компанијама, а управо сарадњом “малих” и “великих” у Србији бавила се студија “Водич за укључивање малих и средњих предузећа и предузетника у ланце добављача”. У пројекту су учествовали Привредна комора Србије, Развојна агенција Србије, Удружење пословних жена те ланци маркета “Макси ” и “ДИС”.
Велики малопродајни ланци радо у својој понуди имају поред артикала масовне производње и специфичне производе. Све су популарнији домаћи ајвари, yемови и компоти те разни зачини, коре од хељде итд. Али када велики ланци пожеле да својим потрошачима понуде нешто ново и ексклузивно из асортимана који нуде “мали” произвођачи често се сурећу са препрекама. Како студија показује ове мале компаније често нису у могућности да произведу потребне количине робе или им је за то потребан дужи временски период од пожељног. Да би се овај проблем превазишао потребно је да се мале компаније удруже и тако повећавају своје капацитете односно да своју понуду прилагоде захтевима тржишта. Ово доприноси трансферу знања и технологија јер су мање комапније принуђене да прихвате стандарде пословања које траже велики системи.
У Србији су рокови плаћања за испоручену робу и услуге одређени законом. Рок је 60 дана али га мало ко поштује. Тако “Меркатор С” плаћа на 103 дана а “Макси” на 117. Велики ланци нису ту једини. Малим произвођачима је теже да толико чекају, али то да су у великим системима пред очима потрошача има своју цену -да ли је већа штета или корист свако треба сам да процени.
Када је у питању пласман робе малих предузећа и проблемима са којима се сусрећу у пословању, доцент Економског факултета у Суботици, Ненад Ђокић каже да је питање избора посредника у каналима дистрибуције изузетно значајно за мале компаније.
„Пре свега и пре него што почну са производњом они треба да истраже шта потрошачи на које оне рачунају желе, а шта оне могу понудити и то на бољи начин од конкуренције. При томе је јако важно тачно знати који су то тржишни сегменти на које се рачуна и које ће место заузети у свести потрошача. Поред потрошача јако је важно неговати однос и са дистрибутерима, јавношћу и са сопственим запосленима. Оваква пословна филозофија доводи компаније у позицију да су њени производи тражени. То пак могу постићи само ако имају одговарајуће стручне менаyере и друге кадрове“, објашњава Ђокић
Од пословне сарадње свакако и једна и друга страна очекују да она буде партнерска дугорочна и отворена. Студија о сарадњи “великих” и малих у Србији каже да велике компаније од својих добављача очекују квалитенту робу, поштовање рокова те да стално развијају и иновирају своју понуду са захтевима тржишта, потрошачким навикама… Осим тога од мањих добављача се очекује поузданост, квалитет, поштовање рокова, а често се захтевају и сертификати о управљању квалитетом.
Са друге стране мале компаније и предузетници очекују дугорочну сарадњу, редовно измиривање обавеза и поштовање уговора о снабдевању те да у тој сарадњи имају перспективу будућег развоја односно да заједички процене у ком би правцу требао да иде развој нових производа. Како та сарадња изгледа у пракси објашњава Драгана Ковач руководилац квалитета у ланцу”Гомекс”.
„Сарађујемо са малим и средњим преузећима и поштујемо све што смо уговорима предвидели. Зато је и пуно оних који желе да уђу у круг наших добављача. Услови које морају да испуне су јасни. Поред оних који су предвиђени законом као што су ХЦПП стандарди захтевамо серитфикат ИСО серије о квалитету. Није довољно да нам само донесу тај папир. Наши стручњаци посеђују компаније да провере да ли се све што је серитфиковано стварно примењује у пракси. Ове контроле су честе и догод је неко наш партнер мора рачунати на то да ћемо га конторлисати. Ко то неиспуни неће бити добављач“, каже Драгана Ковач.
Неће све мале компаније постати брендови препознатљиви на тржишту и неће нудити робу која ће бити препознатљива на тржишту. Али зато могу да пласирају робу преко трговачких марки. Њих код нас имају сви већи трговински ланци. Ту трговци гарантују квалитет цене су ту ниже него код брендова па потрошачи остварују уштеде. Баш таква сарадња може да отвори пут ка брендирању.
Душанка Вујошевић
