Плат­не кар­ти­це не мо­гу да кон­тро­ли­шу по­тро­шњу?

Нов­ча­ну со­ци­јал­ну по­моћ при­ма­ло је 103.526 по­ро­ди­ца и 254.430 ли­ца, по­себ­ну нов­ча­ну на­кна­ду 508 ко­ри­сни­ка, до­да­так за по­моћ и не­гу дру­гог ли­ца 49.890 ко­ри­сни­ка, де­чи­ји до­да­так 186.802 по­ро­ди­це од­но­сно 353.055 де­це, ро­ди­тељ­ски до­да­так 60.457 по­ро­ди­ца или 61.852 де­те. Уз то, но­вац од др­жа­ве ис­пла­ћи­ван је и уста­но­ва­ма со­ци­јал­не за­шти­те за 13.729 ко­ри­сни­ка, за по­ро­дич­ни сме­штај 7.033 де­це и од­ра­слих сме­ште­не у 4.497 хра­ни­тељ­ских по­ро­ди­ца, 39.766 по­ро­ди­ља.

Др­жа­ва да­кле по­ку­ша­ва да се ста­ра о пре­ко 700.000  ко­ри­сни­ка ра­зних об­ли­ка со­ци­јал­не за­шти­те. Про­шле го­ди­не је ре­сор­ни ми­ни­стар за рад, за­по­шља­ва­ње, со­ци­јал­ну и бо­рач­ку по­ли­ти­ку Алек­сан­дар Ву­лин из­ра­чу­нао да со­ци­јал­на по­моћ за че­тво­ро­чла­ну по­ро­ди­цу ме­сеч­но др­жа­ву ко­шта 22.000 ди­на­ра, што је ско­ро исто ко­ли­ко и за­ра­ди рад­ник на ми­ни­мал­цу, а та­квих је у Ср­би­ји би­ло ви­ше од 400.000.

“Осим из­но­са од 8.000 ди­на­ра, ко­ји ле­же на ра­чун но­си­о­ца со­ци­јал­не по­мо­ћи, на по­ло­ви­ну тог из­но­са има пра­во дру­ги од­ра­сли члан по­ро­ди­це, док је за де­цу обез­бе­ђе­но по 2.350 ди­на­ра, плус де­чи­ји до­да­так, ко­ји се, у за­ви­сно­сти од ка­те­го­ри­ја, кре­ће од 2.650 до 3.450 ди­на­ра. Ка­да се све то са­бе­ре, до­ђе се до ци­фре од 22.000 ди­на­ра, ко­ли­ко је и за­ра­да рад­ни­ка ко­ји при­ма ми­ни­ма­лац. Др­жа­ва са­да пла­ни­ра да при­ма­о­це со­ци­јал­не по­мо­ћи рад­но ак­ти­ви­ра“, ре­као је та­да Ву­лин.

На­ме­ра др­жа­ве да упо­сли рад­но спо­соб­не ко­ри­сни­ке со­ци­јал­не по­мо­ћи по­сто­ји још од 2014. го­ди­не ка­да је Вла­да Ср­би­је до­не­ла уред­бу да ко­ри­сни­ци со­ци­јал­не по­мо­ћи мо­ра­ју да ра­де ка­ко би оства­ри­ли пра­во на нов­ча­ну на­док­на­ду. До са­да не­ма по­да­та­ка о ефек­ти­ма овог ак­та. Ипак, део јав­но­сти оце­нио је да је усло­вља­ва­ње ра­дом да­ва­ње со­ци­јал­не по­мо­ћи не­ка вр­ста при­нуд­ног ра­да и би­ло је мно­го не­за­до­вољ­них на­ме­ром др­жа­ве да на­те­ра оне ко­ји­ма по­ма­же да јој на не­ки на­чин уз­вра­те, али и се­би за­ра­де ко­ји ди­нар, као што је то прак­са у мно­гим европ­ским др­жа­ва­ма. Је­сте да је со­ци­јал­на по­моћ у мно­гим европ­ским др­жа­ва­ма знат­но ве­ћа не­го у Ср­би­ји, али ни та­мо не­ма ни­шта џабе, од­но­сно не­ма мо­гућ­но­сти со­ци­јал­но угро­же­ног, а при том рад­но спо­соб­ног, да нео­гра­ни­че­но до­би­ја од др­жа­ве по­моћ и - ни­шта не ра­ди.

Ми­ни­стар Ву­лин твр­ди да “со­ци­јал­на по­моћ ни­је за­ни­ма­ње, већ не­срећ­но жи­вот­но ста­ње ко­је се мо­же про­ме­ни­ти, пр­вен­стве­но ра­дом”, а да би акт ко­ји је до­не­ла Вла­да Ср­би­је по­стао ствар­на оба­ве­за и за­и­ста из­ме­нио свест нај­ма­ње 125.000 рад­но спо­соб­них ко­ри­сни­ка со­ци­јал­не по­мо­ћи мо­рао би се ме­ња­ти За­кон о со­ци­јал­ној за­шти­ти. У тај за­кон се мо­ра­ју уве­сти но­ви­не, а из­ме­ђу оста­лог и про­ме­ни­ти на­чин пра­ва сти­ца­ња со­ци­јал­не по­мо­ћи и уве­сти рад­но ан­га­жо­ва­ње као кри­те­ри­јум за ње­но до­би­ја­ње. Ву­лин је усва­ја­ње тог, али и  За­ко­на о фи­нан­сиј­ској по­др­шци по­ро­ди­ца­ма са де­цом, на­ја­вио за ову го­ди­ну.

Бив­ша ми­ни­стар­ка ра­да, а да­нас про­грам­ска ди­рек­тор­ка Цен­тра за со­ци­јал­ну по­ли­ти­ку Гор­да­на Мат­ко­вић, сма­тра да дру­штво да­је но­вац да би не­ко ко не­ма по­сао мо­гао да за­до­во­љи основ­не по­тре­бе, па је нор­мал­но оче­ки­ва­ти од ко­ри­сни­ка да ура­де не­што за шта оп­шти­на не­ма сред­ства. По ње­ном ми­шље­њу опа­сно мо­же да бу­де са­мо ан­га­жо­ва­ње ко­ри­сни­ка со­ци­јал­не по­мо­ћи на по­сло­ви­ма ко­ји су у над­ле­жно­сти јав­них пред­у­зе­ћа, јер се та­ко по­ве­ћа­ва њи­хо­ва не­е­фи­ка­сност.

У при­пре­ми за из­ме­ну За­ко­на о со­ци­јал­ној за­шти­ти по­сто­је и иде­је да се за ко­ри­сни­ке со­ци­јал­не по­мо­ћи уве­ду и на­мен­ске плат­не кар­ти­це ка­ко се но­вац од со­ци­јал­не по­мо­ћи не би не­на­мен­ски тро­шио. Иде­ја је да со­ци­јал­но угро­же­не по­ро­ди­це ко­је до­би­ја­ју по­моћ од др­жа­ве не би ви­ше до­би­ја­ле но­вац на ру­ке, већ би има­ли ис­кљу­чи­во кар­ти­це за ко­је би ку­по­ва­ли са­мо оно за че­га по­моћ и слу­жи. Та­ко би се си­стем кар­ти­ца увео за деч­ји до­да­так и дру­ге јед­но­крат­не по­мо­ћи и на тај на­чин би се кон­тро­ли­са­ло да ли се сред­ства ко­ја се ис­пла­ћу­ју из др­жав­не ка­се на­мен­ски тро­ше.

„По­мо­ћу кар­ти­ца не мо­же да се кон­тро­ли­ше по­тро­шња, па ни по­мо­ћу бо­но­ва, јер ко­ри­сни­ци мо­гу да на кар­ти­цу узму “од­го­ва­ра­ју­ћу” ро­бу и да је ла­ко за­ме­не за ду­ван и ал­ко­хол, у до­го­во­ру са про­дав­цем или при­ја­те­љем. Не знам да у Евро­пи ико има та­кав си­стем. По­сто­је зва­нич­ни по­да­ци о по­тро­шњи нај­си­ро­ма­шни­јих  10 од­сто из 2015. го­ди­не на осно­ву Ан­ке­те о по­тро­шњи до­ма­ћин­ста­ва. Ме­ђу њи­ма је по­тро­шња ал­ко­хо­ла и ду­ва­на тек 4,4 од­сто, чак не­што ни­же од про­се­ка ко­ји је 4,6 од­сто. Да­кле, ма­ло је ве­ро­ват­на тврд­ња да то­ли­ки но­вац иде на то, а сум­њам да је ра­ђе­на ан­ке­та о по­тро­шњи ме­ђу ко­ри­сни­ци­ма со­ци­јал­не по­мо­ћи“, ука­за­ла је Гор­да­на Мат­ко­вић.

Љу­бин­ка Ма­ле­ше­вић