Наиме, у Привредном суду у Зрењанину, по подацима Агенције за лиценцирање стечајних управника, за 15 година отворено је 160 стечајних поступака, од којих 116 у приватним предузећима, а 44 у друштвеним. Од почетка ове године покренут је само један стечајни поступак, и то у приватном предузећу, али ниједан није закључен. Прошле године закључено је само десет стечајних поступака и један је обустављен, а покренуто их је 14.
Но, не само да је тај војвођански регион међу рекордерима по броју стечајних поступака у протеклој деценији и по већ је и сваки шести рачун предузећа и предузетника, по подацима Народне банке Србије, блокиран. У том региону има 5.846 регистрованих рачуна, а у блокади их је 909, с укупном блокираном сумом од готово три и по милијарде динара. Више од годину и дуже у блокади је 597 трачуна, а до године 312.
Како каже директор Регионалне привредне коморе Зрењанин Момчило Николчић, висок износ и изузетно дуг период блокаде у том војвођанском региону имао је низ негативних ефеката јер, осим угрожености сопствене ликвидности, фирме-дужници неплаћањем својих обавеза приморавају повериоце на кредитно задуживање за обртна средства, и то по високим и скупим каматама, чиме директно утичу на њихову профитабилност. Он сматра да је потребно држати се Закона о обавезности плаћања да би се решио тај проблем и да би се увела примарна финансијска дисциплина.
Први стечајни поступак покренут 2001. године
Прва два стечајна поступка у Привредном суду у Зрењанину покренута су 2001. године, наредне их је било четири, а 2006. године 11. Од 2001. до почетка ове године укупно је закључено 86 стечајних поступака, а обустављена су 22. Статистика показује да је знатно више обустављених стечајних поступака када је реч о приватном капиталу него о друштвеном јер је обустављен 21 стечај у приватној фирми и само један у друштвеној.
– За непоштовање рокова предвиђене су веома високе новчане казне, али нема примера о њиховом плаћању јер се закон суштински уопште не примењује – оценио је Николчић. – Припремају се нова законска решења са строжим инспекцијским надзором, и то би требало да допринесе ефикасној наплати доспелих потраживања и подизању ликвидности на знатно виши ниво.
Ваља подсетити на то да Закон о обавезности плаћања предвиђа да градови своја плаћања обављају у року од 45 дана, али се у пракси дешава да фирме које су урадиле свој део посла, на наплату чекају и по неколико месеци, а често и годинама. То је само доказ да је законски акт добар, али је примена лоша, што угрожава чак и добре фирме и приморава их на то да се кредитно задужују за обртна средства иако имају зарађен новац, што их често одводи у блокаду.
Драгољуб Рајић из Мреже за пословну подршку каже да је просек наплате потраживања у Србији 137 дана, што је убедљиво најдужи рок који нека држава у Европи има. По његовим речима, у Албанији је просек наплате потраживања 105 дана.
Љ. М.
Ж. Б.
