Страни посматрачи збивања код наших суседа и дописници из Будимпеште изненађени су бесом демонстраната и снагом протеста, као и честим сукобима грађана и опозиције с полицијом. Упркос хладном времену, људи су спремни да остану напољу и током ноћи и да марширају улицама Будимпеште и других градова, чиме је владајући Фидес који је глатко добио последње изборе изненађен. Звучи познато? Наравно, попут Мађарске, протеста који се тичу радног законодавства и њима сличних већ је било широм Старог континента, а биће их и убудуће, догод безидејне власти као једини рецепт буду препоручивале нижим слојевима - смањите животна очекивања, па ћете бити мање незадовољни.
Осим радника и запослених, протести окупљају и велики број младих, узнемирених смером у коме се креће Мађарска, а из које одлази велики број стручњака у правцу запада и севера Европе, све незадовољнијих друштвеним приликама и односима који владају у земљи. Економски гледано, код наших северних суседа незапослености готово да нема. Према истраживању јавног мњења, две трећине Мађара сматра да су протести оправдани.
Уочи божићних празника провладини медији су бунт на улицама описивали као "антихришћански" и као замешатељство америчког инвеститора Yорyа Сороша, али с обзиром да су демонстрације настављене и после Нове године (прошлог викенда их је било у десетак градова), очито је да врста пропаганде није уродила плодом. Нису су се показали успешним ни контра-митинзи у режији власти. Занимљиво је и то што су као и ових дана, мађарске власти раних 1950-тих година, дакле у време Совјетског савеза и стаљинистичког прања мозгова, за све недаће оптуживале "амерички космополитизам". Иначе, сам Орбан је одушевљен ликом и делом Доналда Трампа, у обрнутој сразмери са Сорошем…
Тако су се и Мађари придружили једном чини се све масовнијем покрету широм Европе, чији зачетници су били "жути прслуци" у Француској, у побуни против мера администрације председника Емануела Макрона. "Прслуци" једноставно одбијају да сносе највећи терет планираних реформи владе у Паризу. Жутих прслука је било и у Белгији, а слично томе у Румунији и Бугарској. Њихов заједнички именитељ је незадовољство поретком у коме највећу цену за промене треба да поднесе средњи слој становништва који осећа недаће, при чему се не задире у материјалне интересе привилегованих економских и политичких група на власти. Јесенас су негодовали и Руси због пооштравања услова за одлазак у пензију, а мета им је био премијер Медведев - за разлику од председника Путина који је још увек недодирљив али коме такође пада популарност.
Мађари као посебну неправду осећају то што немају право да бирају. Ако неко хоће да заради додатно, требало би да својом вољом одлучи о томе да ли ће да остане дуже на послу, међутим ако неће - послодавац може да га отпусти. Уопште узевши, у Европској унији важи оквир од 48-часовне недеље, али би у Мађарској по новом закону она очас посла могла да се протегне и на 90-часовну. Не може се рећи да су Мађари лењи и да неће да раде, чини се да хоће, али - колико? Зар дуже остајање на послу не би угрозило приврженост породици и хришћанским вредностима којим се премијер Орбан и његова странка толико диче? И не само то, зар националном вођи нису познати подаци о угрожавању здравља запослених прекомерним радом? Орбан или то не зна, или неће ни да чује.
У тешким временима за преживљавање многи људи траже додатне послове верујући да "мало екстра рада никоме не шкоди", али озбиљна истраживања такав став оповргавају: већ и један прековремени сат недељно може озбиљно да наруши здравље. По једној дугорочно спроведеној, 30-годишњој студији Универзитета Ерланген-Нирнберг, сасвим прецизни подаци показују да и сат вишка недељно испитанике кошта лошијег здравља за два процента, док је у исти мах број њихових посета лекарима порастао за 13 посто. Једноставно, додатни рад доводи до лошијег здравственог стања без обзира да ли је плаћен или неплаћен. Посебно је опасно такозвано "прегоревање", синдром који је својевремено повезиван с Јапаном и Сједињеним Државама, када људи наизглед срођени са својим радним местом и "немају живот" - тзв. но-лајфери - једноставно "пукну" јер раде дневно и по 16 сати. Преко којекаквих менаyерских болести то се раширило Европом, од чега страхују сва велика здравствена осигурања у свету. Према статистичким подацима, број сати одсуствовања с посла због психичких болести између 2007. и 2017. године - што се поклапа и са напредовањем економске кризе - порастао је за готово 70 одсто. А с таквим болестима упоредо иде и - прековремено остајање на послу.
Разлога за пребацивање 8-часовног радног дана има много. Све више се ради јер послодавци повећавају своје захтеве с обзиром на мањак запослених. Пуно времена оде на непотребно састанчење, на све сложеније радне задатке, телефонске позиве или прегледе електронске поште. Посебна ставка је страх од отпуштања, откако правила о све лакшем губитку посла и нејако синдикално организовање висе над главама запослених. Испада да се вратио проблем читав век уназад, када су почеле борбе за осмочасовно радно време.
Ипак, има примера и да се насупрот моделима додатног рада и остављања послодавцима да по свом нахођењу одређују услове рада, експериментише и у супротном правцу - остајања на послу не дуже од шест сати дневно. Тако је особље једног старачког дома у Гетеборгу, у Шведској, почело да ради по шест сати и било је не само задовољније, него и здравије. Испоставило се, међутим, да је такав систем изискивао и запошљавање више људи, што га је чинило прескупим. С друге стране, у једној фирми високе технологије сличан покушај је успео. То значи да вероватно није могуће сасвим успешно спровести скраћивање радног времена у свим браншама. С друге стране, продужавање осмочасовног радног дана испоставља цех који једног дана мора да се
плати…
Све у свему, не треба очекивати да ће послодавци икада некоме поклањати паре на лепе очи, али нити би требало ни тражити, нити терати радне људе да некоме поклањају своје време. Јер, на крају конца, рад је друштвени уговор у коме неко продаје своје време за новац а не некаква добротворна или патриотска дужност. То важи за обе стране у радном процесу и све друго је ван фер односа. Премијер Виктор Орбан не мисли тако, али ни демонстранти не мисле као господин премијер.
Реља Кнежевић
