Краве газди важније од аутомобила

Док други сточари (углавном с добрим разлогом) кукају, породично предузеће „Џигурски” из Бечеја је недавно обележило 15 година успешног рада.
d
Фото: Приватна архива

Колико успешног, потврђују бројке. На фарми, удаљеној само четири километра од центра града, башкари се 150 грла, од којих 130 у мужи, па је лане „Имлеку” испоручено 800.000 литара млека екстракласе, произведено 40 тона меса и 2.000 тона преко потребног стајњака, што је сврстава на 10. или 11. место међу млекарима Србије.

– Не задовољавамо се тиме: за ову годину планирамо милион литара млека, 50 тона меса и 2.500 тона стајњака, што би нас сврстало око петог места, план за 2019. је 1,2 милион литара млека, 60 тона меса и 3.000 тона стајњака и онда стајемо с трендом повећања производње и трудићемо се да је одржавамо – планира за наредне године Џигурски, кога смо затекли га на грунту заједно с мајсторима који завршавају нове објекте. – Да повећам приход и смањим трошкове, неопходно је да се боље организујем и већу производњу опслужујем с мање људи, што је могуће једино с бољом техничком опремљеношћу.

Фото: Приватна архива

Само они који га не знају, изненадили су се што је, мада ауто-лимар на добром гласу, 2002. одлучио да се „прешалта” на сточарство!

– Мој отац Веселин био је сточар, истина мали, као и сви остали, држао је две до четири краве. Сестру и мене су отхраниле и одшколовале оне, три крмаче и једно јутро земље, а данас се не може опстати ни са 104 краве. Временом је тата сваке године куповао по јутро земље и стигао до тадашњег максимума од осам хектара. То сам наследио, купио још три хектара и кренуо у бизнис с једном кравом. Спортски дух из младости ми је помогао. Научио сам кроз фудбал и карате да се борим, ма колико да је све тешко било, да се такмичим. Упустио сам се у вратоломију. Држава ми је дала кредит, а ја сам враћао дугове кроз млеко – сећа се фармерских почетака Џигурски.

Процењује да му је сада потребно да обрађује око 150 хетара. Држава омогућава сточарима приоритет код закупа државне земље, али, шта ће бити кад се реституција заврши и не буде довољно државне земље? Приватници је не дају у аренду, а ко и да, тражи чак до 300 евра за хектар.

Фото: Приватна архива

– Окренуо сам нови лист кад сам почео да се бавим сточарством – објашњава Џигурски. – Нисам се држао темеља прошлости и како је мој отац радио јер тако не бих ништа постигао. Ко не рашчисти са старим методама и позива се на искуства деде и прадеде, нема му напретка. Под новим принципима рада подразумева се свакодневно стручно усавршавање јер у системској производњи нема импровизације, већ се стално користи нова технологија и наука. Пре почетка новог посла све живо сам распродао – а имао сам разрађену ауто-лимарску радњу. Више није било размишљања „од данас до сутра”, већ сам морао планирати неколико година унапред. Чак три године држао сам аутомобил на дизалици, под изговором да је неисправан. Јер, знао сам да нећемо моћи да се договоримо коме је потребнији, супрузи Љиљани, сину Николи, који тек што је положио возачки испит, или мени. Затим, одакле новац да га натанкујемо? Све сам обављао моторићем. Пуне три године. Тек када сам се ратосиљао кредита, спустио сам кола и објаснио породици шта сам и зашто урадио. Ваљда су схватили и опростили ми.


Кад нема војске, добар је и спорт

Да се одужи држава која му је својевремено помогла, као друштвено одговоран човек, Џигурски финансира Одбојкашки клуб „Бечеј”, чији је и председник. Тренутно се такмиче у Првој Б лиги Србије.

– Нисам у томе сам. Огромна је помоћ колеге фармера Стевана Ракића, а раније и предузетника Слободана Митровића. Истина, сви смо за одбојку везани због наших синова, али су ту и туђи синови, а брига о клубу испада само наша. Срећом, појавила се генерација младића који тек треба да се докажу. Спорт је одувек јачао младеж, а сад је преко потребан јер, нема више војске да их учи дисциплини и осећају заједништва. Зато су у нашем клубу сви униформисани, осим на утакмицама, и на тренинзима и путовањима. Прворазредну опрему им набављамо, било би лепо да можемо мало и да их платимо, али за сад им обезбеђеујемо услове за напредак па ако неко „исплива”, пожелећемо му срећан пут у већи клуб.


Временом су, осим Николе, стасали за рад син Веселин и кћи Јована и сви су укључени у рад фарме. С толико млека, могао би увек наћи новог пословног партнера, али држи се Васа народне „не тражи хлеба преко погаче” и држи се старог, провереног. 

Зна да не може сам у великом послу па, мада на својој фарми има посла преко главе, прихватио је да буде председник Удружења сточара Бечеја, а уз то је и заменик челника Управног одбора Произвођача млека Србије.

Властимир Јанков

EUR/RSD 117.3253
Најновије вести