Упоредо са сетвом пшенице, која се приводи крају, малобројни ратари завршили су и сетву спелте, која се сеје у исто време.
Пољопривредно газдинство „Спелта Јевтић” у Бачком Градишту у општини Бечеј прво је у Србији почело да гаји спелту 2006. године, а две године касније изашло је и на овдашње тржиште са спелтиним прозводима: брашном, мекињама, тестенином, гризом… без додатака било којег порекла.
Ратка Јевтић каже за „Дневник” да су она и супруг управо завршили сетву на ораницама у близини Бисерног острва, и наводи да спелта пођеднако добро успева и на Златару и на Бисерном острву, у равници.
– Не годи јој суша, али је зато отпорна на коров – каже Ратка Јефтић. – Од обичне пшенице разликује се по танким, високим стаблима, склоним полегању и високој енергији бокорења.
Напомиње да гајење спелте захтева да произвођач има специјалне машине за чишћење и љуштење и да је то вероватно разлог зашто спелта није учесталија на овдашњим њивама, мада то више не мора да буде препрека уколико се узме у обзир да држава разноврсним подстицајима финансира пољопривредну производњу.
Килограм спелтиног меког брашна у продавницама здраве хране кошта од 180 динара па навише, пола килограма гриза је више од 100 динара, 300 грама мекиња 80 динара, пола килограма кора 200 динара, пола килограма пахуљица сушених на ваздуху је 140 динара.
По хектару може се добити највише четири тоне спелте. Улагања су знатно нижа него код пшенице јер ратари не користе хемију у производњи.
– Ми нисмо имали помоћ државе, иако смо више пута конкурисали, па смо сопственим улагањима куповали машине и заокружили процес производње, у који је, осим чланова домаћинства, укљуцено и четворо радника. Машине су потребне јер се при жетви клас распада на класиће, у којима зрно остаје чврсто обавијено плевама и плевицама, па је такав плевичасти плод неподесан за коришћење у људској исхрани док се зрно машински не ољушти – казе Ратка Јевтић.
Јевтићи су на идеју да гаје спелту дошли тако што су је користили у исхрани више година.
– Једног тренутка смо одлучили да посејемо на нашој земљи неколико килограма, мислећи да је најважније да имамо за себе јер смо просто уживали у сваком залогају. Размножавали смо спелту и у јесен 2008. године смо имали први пут за тржиште, које је било веома мало. Сами смо правили презентације, на којима се много тога могло пробати – присећа се почетака Ратка Јевтић. – Нисмо били стручњаци за пољопривреду, али смо били сигурни у то да здравље улази на уста и да ће пољопривреда, она традиционална, сигурно наћи место у брзом времену у којем живимо. И наше претпоставке су се обистиниле: производи од спелте имају купце, а ми смо у послу дуже од деценије и не мислимо ништа да мењамо.
Виши научни сарадник у Управи за земљишта др Владан Угреновић наводи да се из године у годину повећава потражња за производима од спелте, првенствено зато што све више и више људи тежи здравој исхрани, а спелта је управо здрава храна, пуна витамина.
– Њена најбоља особина је што има љуску на себи која је штити од загађења. Садржи протеине, незасићене масти, витамине – А, Це, групе Бе, Е и Ка, биљну киселину, минералне соли: калцијум, кобалт, гвожђе, фосфор, магнезијум, манган, калијум, бакар, селен, натријум, и влакна – наводи др Угреновић. – Захваљујући високој хранљивој вредности, брашно крупника-спелте користи се као побољшивач квалитета и укуса пшеничног хлеба и других хлебно-пекарских производа. Крупник-спелта је алтернатива хлебној пшеници за прављење хлеба, јечму и овсу у исхрани домаћих животиња и јечму за прављење пива. Као и остала права жита, има велики значај и у сточарској производњи јер је његова хранљива вредност слична као код овса. Може се гајити за крмне смесе с махунаркама за производњу свеже биомасе или сена. Слама се користи као простирка у сточарским објектима или у индустријској преради као сировина за добијање целулозе, метил-алкохола и слично.
О површинама у производњи спелте-крупника, званична статистика, напомиње др Угреновић, не бележи податке, али се у протеклим деценијама те вредности повећавају, првенствено у земљама централне и западне Европе, као и на америчком континенту. Код нас је сеју ратари у Бечеју, Бачкој Тополи, Зрењанину, и у ширем делу Србије, али на мањим површинама
З. Делић
