И док су неки одлучили да своје парцеле продају, породица Тодоровић из града се преселила на дедовину и почела бавити сеоским туризмом. То се показало као одличан потез, јер су у јеку пандемије корона вируса , али и након тога многи грађани потражили мир у нетакнутој природи.
- Кад се каже Златибор већини је на памети језеро у центру и поплачани трг, али ова планина је много више од тога. Овде у селу на само десетак километара од центра људи долазе да пронађу своју природну оазу и то успевају, јер овде се тишина заправо чује. Ваздух је феноменалан и како су нам рекли гости као да се продише пуним плућима", каже за РИНУ домаћица Јелена Тодоровић.
Њихово домаћинство право је мало парче раја на земљи, кућице су дрвене и традиционално опремљене. Гости долазе из свих делова Србије, региона али из далеких земаља.
- Посетила нас је гошћа из тропских крајева и она је овде код нас на Златибору први пут видела снег, то је било опште одушевљење и заиста права радост", додаје Јелена.
Да би покренули свој посао Јелена и њен супруг Александар корситили су подстицаје локалне самоуправе, а захваљујући субвенцијама у плану је и проширивање капацитета. Оно по чему се још истичу јесте производња домаће органске хране на њиховом имању, стога гости на трпези добијају искључиво домаћу, здраву храну.
- На нешем имању узгајамо мангулице и овце. Златибор је изузетно чист тако да нам није тешко да испунимо услове неопходне за органску производњу. Касније правимо своје сопствене сухомеснате производе врхунског квалиета, млеко и сир и све то служимо нашим гостима. Сви буду одушевљени домаћим чварцима, месом и млеком. Добар глас далеко се чује, а препорука "од уста до уста" је најбоља тако да је број ноћења у нашем домаћинству све већи. Често као сувенир са Златибора понесу управо пршуту или чварке", каже Александар.
Овај млади брачни пар са својом децом, најбољи је пример да живота има и у српским селима, али само за оне који се не либе да вредно раде и превасходно баве пољопривредом, а затим и сеоским туризмом.
РИНА
