По речима професора Владимира Гречића, члана САНУ и Координаицоног тима, у просеку годишње око 37.000 људи из Србије емигрира у неку од тих земаља, а 12 до 15 одсто су високообразовани. Управо та високообразована дијаспора била је предмет истраживања “Карактеритике и ставови висококвалификоване дијаспоре и повратника”, које је спровео “Центар за живот- да нас буде више” пред сам крај прошле године у сарадњи са министром без порфеља задуженог за демографију и популациону политику и уз техничку подршку Републичког завода за статистику. У истраживању је учестовало 353 високобразована лица која живе у САД, Немачкој, Канади, Аустрији, Аустралији, Великој Британији и другим државама света.
Координаторка истраживања социолог Милица Весковић-Анђелковић, асистент на Филозофском факултету у Београду, објашњава за “Дневник” да су резултати овог истраживања пружили увид у оквирни профил наших талената из дијаспоре и оних који су се вратили, али и потврдили чињеницу да Србија има изврсне научнике и стручњаке свуда у свету, као и да су се неки од њих, углавном вођени емоцијама, вратили у отаyбину.
„С друге стране, резултати овог истраживања су показали да наш друштвени систем има пуно проблема који представљају препреку за улагање ресурса које поседује. Због тога је, уколико одговорни актери имају намеру да сарађују са овом популацијом, важно да држава покаже колико су им таленти важни, да их прихвати као битне партнере у изградњи позитивних развојних политика, а уједно, у складу са њиховим препорукама покуша да измени негативне трендове друштвеног система и створи повољне услове за љихова и страна улагања“, указује Милица Весковић- Анђелковић.
Да би Србија искористила потенцијале које јој високообразована дијаспора и повратници нуде, сматра наша саговорница, она пре свега треба да их препозна односно да створи базу података о њиховим именима, контактима и карактеристикама која би била доступна свим заинтересованим странама. Затим, додаје, према препорукама испитаника важно је вратити Министарство за дијаспору како би они имали иснтитуцију и појединце са којима би комуницирали, давали своје предлобе , али и укључивали се у решавање проблема када се то од њих тражи. На крају, али ненајмање важно, за ангажовање ове популације треба радити на администацији која врло често постаје препрека улагања њихових ресурса.
Охрабрујуће из овог истраживања, скреће пажњу наша саговорница, је то што се велика већина наших научника из дијаспоре још увек осећа као део овог друштва, о чему сведочи да упркос томе што недвосмислено показују љутњу и бес према владајућим елитама које се смењују након распада СФРЈ, као и да су у потпуности рашчистили са национализмом као вредносном оријентацијом…
Технологија олакшава, администрација отежава
Из перспективе савремених средстава комуникације, указује Милица Весковић-Анђелковић, у неким случајевима и није неопходно да се наши таленти врате у земљу да би помогли матици.
„С друге стране, релативно јефтин и доступан транспорт омогућава да дијаспора врло често и уз минимална улагања Србије, овде долази и укључи се у пројекте наше државе где је то неопходно. Резултати истраживања показују да је једна петина испитаника већ реализовала пројекте са колегама из Србије, а при том је већина рекла да није наишла на никакве проблеме. Остали, који су приликом реализације наилазили на препреке, углавном су наводили администрацију као проблем, затим лоше услове и начин пословања, на чему би у будућности требало радити“, оцењује Милица Весковић-Анђелковић.
„То што још увек из свог идентитета нису избрисали Србије указује на такозани “тест лојалности” односно да 82 одсто испитаника и даље бодри наше такмичаре ма где да се појаве. Судећи према овом тесту свега два процента се потпуно утопило у друштво дестинације. Очување националног идентитета, како су то многа истраживања у свету показала, је важан мотивациони фактор за улагање ресурса у матицу. Затим, упркос недовољно добрим условима живота у Србији, они одлучују да се врате и покушају да допринесу развоју. Од оних који су остали у дијаспори само трећина је потпуно сигурна да се неће вратити у Србију, док остали или су отишли са намером да се врате или о томе још увек размишљају“, рекла је Милица Весковић- Анђелковић.
Наша саговорница истиче да резултати овог истраживања указују да више од половине, тачније 56,7 одсто, висококвалификовне дијаспоре би улагало у Србији, додајући томе податак да 18,6 одсто испитаника већ има намеру да то учини, док остали то неће урадити док држава званично од њих не затражи да се укључе и док се не створе повољнији услови за њихово улагање.
„Одлив стручњака се не може зауставити, али је могуће да се умањи. Међутим, за то су потребне корените промене свих сегмената друштва. На првом месту треба започети са усклађивањем образовног система и тржишта рада у смислу планирања броја академаца одређене струке зависно од потребне друштва. Данас имамо пуно незапослених лекара, а упркос тој чињеници и даље се уписује троцифрени број бруцоша на Медицинском факултету на сва четири универзитета у Србији. Због тога ми имамо велики одлив лекара, на пример. С друге стране, веома је мали број школованих ИТ стручњака који су држави неопходни…“, сматра Милица Весковић-Анђелковић.
Наша саговорница истиче да су културни, социјални и хумани капитал – знање, образовање, вештине, познавање језика и култура, права вредност наших стручњака у свету која је далеко важнија од финансијског ефекта.
„Захваљујући познанствима они постају важан чинилац приступања Србије и српских удружења разним институцијама и фондовима. Такође, умреженост са важним људима из света их чини и добрим лобистима за националне интересе. То је дугорочно корисније за државу од слања новца које одлази у потрошњу“, закључује Милица Весковић-Анђелковић.
Љубинка Малешевић
