- Имам и млађег сина, који је у школи у Сремчици завршавао осми разред и славили су, па је кренуо код њега да му се потпише на мајицу и да се веселе, јер му је брат најавио да ће доћи и трубачи - прича утучени отац.
- Негде на пола пута позвала га је девојка, која је осми разред, да дође код ње на Аду, где она слави крај основне школе са друштвом.
Он се мало двоумио и одлучио да оде код ње.
- Кажу ми да је било много деце и да је њих 30 скочило у воду са понтона код торња на Ади, а са њима и његов друг. Мој син није хтео да се купа. Онда је тај његов другар почео да виче, да лупа рукама по води, а они су у први мах мислили да се он шали, глупира и да их плаши. Кад је мој син схватио да је озбиљно и да се дави, девојци је дао телефон и на брзину се скинуо у гаће да скочи да му помогне, али како се тај друг примакао понтону одлучио је да му пружи ногу да се ухвати, а рукама се држао за понтон. На жалост, друг кад га је ухватио, повукао га је и он је упао у воду. Мој син је био одличан пливач, али кажу ми да су се највероватније упетљали и замрсили у траву, која је ту врло жилава и не може да се ишчупа.
Отац каже да је тад био код куће и да га је звала девојка са синовљевог телефона:
- Кад је зазвонило око 16.50 часова помислио сам да су се прскали испред школе млађег сина, да су потпуно мокри, па сад зову да им донесем суве ствари да се пресвуку. Међутим, проговорила је његова девојка, каже "дођите брзо, скочио је за другом у воду и нису изашли". Рекао сам јој да истрчи на шеталиште да тражи помоћ и она је то учинила, али никога није било. Друга деца су се уплашила и разбежала. Ја сам дојурио, ни сам не знам како. Кад сам дошао живе душе није било, да неко приђе и помогне. Само је та девојчица клечала сама на понтону крај воде и плакала. Дете је било у потпуном шоку.
Отац каже да никога не криви, нити осуђује, да би он све исто урадио као његов син и да је једино желео да зна истину како се све догодило.
Дечак је тог дана завршио други разред Саобраћајне школе у Земуну, смер лакирер. Његова разредна потпуно потресена и уплакана дошла је код оца да му изјави саучешће.
Отац и даље пун бола, али и снаге да прича о свом сину, каже нам да је он у "Поршеу" похађао праксу и да су тамо сви били фасцинирани колико је одговоран и вредан.
- Имао је у себи ону војничку дисциплину. Био је неустрашив, јак, развијен, тренирао је свако вече у теретани. У основној школи није био добар ђак, али се у средњој уз помоћ разредне и других наставника поправио, почео да учи и постао одличан ђак. Кажу ми да је био ђак за пример у Саобраћајној школи, најбољи у разреду. Ето, од свих тамо на Ади, он је једини покушао да помогне другу - каже отац.
(Курир.рс/Новости)
