У овој години, по пресудама Суда у Стразбуру достављеним од прошлог децембра до пре месец дана, та обавеза износи више од 12,5 милиона динара укупно за више од 20 случајева у којима је утврђено неоправдано дуго неизвршење пресуда националних судова или трајање поступка пред домаћим правосуђем.
Лане је та међународна обавеза Србију коштала 47.380.145 динара, док је по пресудама домаћих судова, по основу одштете због повреде права на суђење у разумном року, такође лане досуђено укупно 205.500.000 динара.
Тако се у пресуди „Јоксимовић против Србије”, којом је подносиоцу представке досуђено 3.600 евра, констатује да поступак пред националним судовима у његовом случају „траје 12 година на два нивоа судске надлежности, што је неспојиво с одредбама Конвенције, по виђењу Европског суда”.
Највише представки пресуђених ове године односило се на неисплаћена, а давно правоснажно досуђена потраживања радницима бивших друштвених предузећа која су у стечају или угашена после приватизације.
У пресудама по таквим представкама суд је обично истицао да је „већ у бројним упоредивим случајевима против Србије утврђено да је држава одговорна за измирење дугова друштвених-државних предузећа утврђених правоснажним одлукама домаћим пресудама те да не види ниједан разлог да одступи од те праксе”.
Најпознатија пресуда у случају Србије у току 2017. донета је по представци новинарке „Политике” Љиљане Милисављевић због повреде права на слободу изражавања јер су је домаћи судови средином прошле деценије осудили по оптужби за увреду, зато што је у тексту, објављеном 2003. године, пренела погрдне називе које у делу јавности користе за бившу председницу Фонда за хуманитарно право Наташу Кандић.
Износ од 500 евра досуђен новинарки на име нематеријалне штете, симболичан је у односу на ставове Суда изнете у пресуди, а који су обавезујући за национално правосуђе у свим сличним случајевима. Европски суд је, наиме, изнео ставове да се мора направити разлика између приватних појединаца и лица која поступају у јавном контексту, као што су политичке личности или јавне личности.
„Појединац непознат јавности може тражити посебну заштиту свог права на приватни живот, али исто не важи за јавне личности у вези с којима су границе критичког коментара шире, пошто су оне неизбежно и свесно изложене испитивању јавности и због тога морају да покажу посебно висок ниво толеранције”.
Реакција домаћих органа на чланак и посебно на спорне речи била је непропорционална законитом циљу заштите угледа или права других, којем се тежи, па према томе није била неопходна у демократском друштву.
Прибегавање кривичном гоњењу новинара за наводне увреде, уз ризик од кривичне осуде и кривичне казне, за критику јавне личности на начин који се може сматрати лично увредљивим, вероватно ће задржавати новинаре да доприносе јавној расправи о питањима од животног значаја за заједницу”.
Посебно је занимљива представка држављанина Босне и Херцеговине Миладина Митровића, по којој је Суд пресудио да је Митровић, од хапшења у Србији у јулу 2010. био две године незаконито лишен слободе, пошто је упућен на издржавања затворске казне по пресуди судова бившег српског ентитета у Хрватској, сада непостојеће Републике Српске Крајине.
Митровић је из затвора у Сремској Митровици пуштен 15. новембра 2012. године, након што га је помиловао председник Србије.
Пресудом Суда у Стразбуру је утврђено да је Митровић ухапшен „7. јула 2010. на основу одлуке страног суда коју органи Србије нису признали у одговарајућем поступку који се захтева домаћим правом за признавање стране одлуке у кривичним питањима, и без неког другог основа у домаћем праву за лишење слободе”.
Како се наводи у тој пресуди, Европски суд сматра да је лишење слободе подносиоца представке од 7. јула 2010. године до 15. новембра 2012. године било незаконито и да је дошло до повреде Конвенције члана који пружа гаранције да „свако има право на слободу и безбедност личности, те да нико не може бити лишен слободе, осим у складу са законом прописаним поступком према материјалним и процесним правилима националног права и у случају законитог лишења слободе на основу пресуде надлежног суда”.
У представци, по којој је поступак наставила Митровићева супруга пошто је он преминуо 20. октобра 2014. године, није био поднет захтев за правично задовољење па је суд закључио да нема основа да му се на име тога досуди било какав износ.
Ј. Јаковљевић
