"Уколико одлука судског већа буде у корист Инвестбанке, о чијој имовини је реч, пресуда би могла да постане прецедент, односно правило према којем ће се решавати сви слични случајеви", пишу Вечерње новости.
То значи да би Хрватска морала да одлучује и о осталим српским захтевима у складу с пресудом из Стразбура, и да врати одузето (ако га није у међувремену продала) или да га надокнади.
Правни заступник Зоран Ристић из новосадске Адвокатске канцеларије "Ристић и партнери", потврдио је за Новости да су до сада представке српских предузећа завршавале у кошу хрватских референата при суду "из процедуралних разлога".
Инвестбанка у стечају је, према његовим речима, водила пред хрватским правосуђем целу деценију спор око седам експозитура у Славонији, које су, после чувене хрватске Уредбе о национализацији из 1991. године, подржављене и у међувремену дате на коришћење Славонско-пожешкој банци.
Пошто су изгубили све спорове, укључујући и спор пред Уставним судом, обратили су се суду у Стразбуру 2. децембра 2015. године.
Према подацима Хрватског фонда за приватизацију, 158 објеката српских предузећа је продато, десет је додељено на коришћење, за 40 зграда и станова воде се спорови, а 91 објекат је слободан.
Анексом Г Споразума о сукцесији дефинисано је да сва имовинска права морају да буду враћена на дан 31. децембра 1990. године. То се, међутим, ни после деценије није догодило, а према проценама, српске фирме потражују минимум 250 некретнина у Хрватској.
У време распада СФРЈ, према тадашњим проценама Републичке дирекције за имовину, вредност зграда, станова и одмаралишта српских предузећа и општина у Хрватској износила је 1,8 милијарди евра.
Највећом имовином располагали су Југобанка, Генекс, Железнице Србије, НИС, Тигар, Путник, Центротекстил, ЕИ Ниш, Вино Жупа, Инекс, Утва, Синтелон, ПИК Бечеј,. Пионир из Суботице, пиротски "Први мај", Застава..., пишу Новости.
