„Тако, да закључимо, приче о евентуалним извршиоцима, тајкунима и политичарима, неким особама из баш одређених занимања у скорашњим нагађима неких медија, не пију воду“, рекао је Шипка после недавних, али и дуготрајних многобројних медијских спекулуцација о мистериозној смрти београдске певачице Јелене Крсмановић Марјановић.
По Шипкиним речима, поменута установа, уз професионалан и објективан приступ, никада није говорила о томе ко је наводно починио кривично дело, немају инсинуацију на ту тему, они су се све време бавили питањама где, када и како.
„На то смо дали одговоре. Тврдимо – догађај се није десио на насипу, како неки медији упорно провлаче у јавности. Није се могао десити 2. априла 2016. године и на начин како то стоји у опису оптужног акта, већ искључиво у претходној ноћи“, нагласио је Ненад Шипка.
Он каже за наш лист да су најинтересантнији детаљи у вези са случајем поменуте певачице, који необично дуго не силазе с насловница регионалних таблоида, када су поједини бивши припадници Министарства унутрашњих послова изашли у јавност са ставом да иза њеног убиства стоји моћан политичар који је финансирао њену каријеру улагањем, а заправо она је певала за мали новац и била певачица у покушају. Ради се младој мајци која се сналазила за 50 евра у једној ноћи певајући по „кафанама”.
„ Теорије о том догађају често износи и један бивши, а времешни припадник службе безбедности, који, по свој прилици, воли да збуњије јавност, а имао је тамо статус – неки злобници би рекли сличан кафе-куварицама – док свакако никадније радио на крвним и сексуалним деликтима, који се тамо и не обрађују, те као такав није био вископозициониран и меродаван да данас објективно прича о случајевима. То би било слично као кад би портир из Владе говорио „Ми из Владе” и тиме попуњавао насловнице. С друге стране, наш Центар сарађује с најреспектабилнијим стручњацима у земљи“, навео је Шипка.
Каже да су изашле неке неодмерене изјаве у вези с тим случајем, без иједног доказа, док је новосадски Центар за форензичка истараживања месецима износио материјалне доказе који указују на то да се догађај није могао одиграти на насипу, како су неки органи превремено закључили.
Он напомиње да нико није знао да ће се она појавити на насипу, или да има говора о неком вероватном насумичном отимању у сачекуши, као и да нема подлоге у траговима да ју је неко киднаповао и убио на тој локацији или вратио тело на то место. Нико није знао да ће она доћи на насип, наглашава Шипка и наводи:
„Центар за форензичка истаживања ће ових дана предати породици Крсмановић, која је ангажовала нашу установу, 3Д реконструкцију, сабрану у једној верзији уз оригиналне фотографије, која ће показати и доказати да се кобни догађај није могао одиграти на помињаном насипу, а потом се дефинитивно повлачимо из случаја, након чега ће надлежни органи одлучивати о доказима којима смо и ми допринели.“
Наш саговорник на крају додаје да је Јеленином гробу обећао да ће наћи кривца.
„Ради се о људском и професионалном изазову“, закључио је Шипка.
Он оцењује да њена каријера није ни постојала. Како наводи, убијена је кад је певала за „сићу”, и то нередовно, у ресторану у такозваном Филмском граду, а не у плаћеним клубовима у Аустрији и Немачкој.
Кажу, Јелена је пре свега била мајка девојчице, која се покушавала винути на естрадно небо, али ето није успела. Она је заправо, посмртно постала позната, преко таблоида и помоћу „естрадиста”, који знају себе да зову новинарима, закључили би многи после мучног и дуготрајног провлачења тог догађаја кроз неке медије.
Убиство Јелене Марјановић медијски је најпраћенији случај црне хронике у Србији већ готово две године. Њен супруг је ухапшен 15. септембра 2017. године, готово годину и по од убиства. Он је и пре тога био привођен, али је након испитивања у полицији и на полиграфу пуштан због недостатка доказа.
На саслушању у Вишем јавном тужилаштву у Београду Марјановић је негирао да је убио супругу и поновио све што је и раније говорио на саслушањима у полицији. Пре хапшења је у више наврата у медијима говорио о убиству, учествовао је у једном телевизијском ријалити програму и генерално је својим иступима скретао пажњу „жуте штампе”.
М. Вујачић
