Каже да треба свако да га носи, јер су сви у опасности од дијабетеса, подмукле болести која нема јасне симптоме. За тај изум од Светске здравствене организације добили су награду и подршку за клиничку студију на 30 особа у Немачкој и 50 у Пакистану. Циљ је да апарат постане широко доступан нарочито земљама Трећег света. Верује да ће и овде људи носити наш ’сатић’.
„Досада сам променио више послова, али овај ми је најдражи, јер ме везује са оцем који је боловао и умро са шећерном болешћу, која је данас права пандемија. У свету се сваке три секунде открије нови пацијент, а сваких шест секунди једна особа умре од последица вишка шећера у крви. У Србији од дијабетеса болује 770.000 особа, а годишње умре 10.000. Готово половина дуго и није свесна своје болести. Наш апарат то треба да промени“, прича Александар Радетић.
У Сремске Карловце је дошао да посети рођаке, гроб покојног оца и Еко центар Радуловачки.
- Мој отац Ранко био је поштен човек и врсни грађевинац посвећен породици. Строг, али правичан, у најтежим моментима бодрио је мене и млађег брата. Са поносом говорио је о својој породици лекара, адвоката и трговаца школованих у Бечу и Прагу. Они су се враћали у завичај да допринесу развоју родног краја и српског народа Босне. Мој прадеда Перо, изузетан слухиста, музичар и диригент у Грацу је завршио трговачку академију и 1898. у Бечу купио клавир, најстарији у Босни и донео га у Приједор у своју Радетића кулу. Тамо се окупљало српско културно-уметничко друштво „Вила“, где је свако од Радетића свирао неки инструмент – с поносом наглашава Саша.
Захваљујући деди и данас се се у Музеју чувају записници „Виле“.
- Моји деда и баба убијени су у рату, па су мој отац и стриц рану младост провели у сиротиштима Србије. Тата је у Београду завршио факултет, где је срео моју мајку студенткињу филологије Мирјану Радуловачки из Парага. Посао су добили у Зеници и ту оставили значајан траг. Мама је преводила и радила у привредном гиганту, Металуршком комбинату. На централном тргу мог родног града, у згради коју је пројектовао отац, и данас је градска управа. Он је пројектант зеничког позоришта и других објеката. Ипак, кад би га питали шта сматра својим најлепшим архитектонским делом, одговорио би: “Моје синове, Сашу и Бранка.”
А они су имали срећу, јер им је Миодраг Радуловачки помогао да оду на студије у Америку.
- Бранко је завршио органску хемију, после дипломирао на Харварду и бави се истраживањима у Бостону. Ја сам одабрао бизнис, након магистратуре међународних односа и трговина. Сви смо се мучили да тамо останемо, јер је зелени картон сан досељеника. Тад имаш сва права као и Американци, осим гласања. Након пет година пристојног понашања, стиче се право на држављанство и пасош. Многи причају о америчком сну. Био сам по Европи, али само у САД имате могућност да постанете нешто. И без завршене неке значајне школе, ако се трудите успех неће изостати. Тамо се рад цени, а не одакле си.
На Флориди, недалеко од Мајамија, живим од 1996. Радио сам у филијали Светског трговачког центра, а седиште је било у њујоркшким кулама близнакињама, које су срушене. После пет година, са другом сам основао фирму за обраду података. Знали смо годиште, образовање, која кола возе или колико деце има 305 милиона Американаца. Издвојимо групу, рецимо, труднице и шаљемо им понуде произвођача пелена, млека за бебе... Осамосталио сам се и 2003. основао предузеће, које је расло до 115 радника. Сврстани смо међу три најбоље фирме у САД и о нама су писале новине. Фирму сам продао 2018. и прешалтао се на медицину - објашњава Саша који се са светског конгреса посвећеног напредној технологији у лечењу дијабетеса у Берлину недавно вратио кући.
Истиче да је упознао водеће научнике, клинике и фирме које се баве дијабетесом, па им је представио своју технологију. Драго му је што је Србију представљало тридесетак учесника.
Саша се 2008. оженио Американком Мери из Њујорка, чији преци су у САД стигли из Холандије и Енглеске.
- Јако сам срећан што сам је нашао. Наш син Петар, који на крштењу име добио по мом деди, завршава осми разред и уписали смо га у приватну гимназију, јер даје боље образовање од државних. Ћерка Јелисавета је четврти разред основне школе. Пошто смо жена и ја мало старији родитељи, желимо да деца заврше добре школе и нађу прави пут. Сад покушавам да децу учим српски да би их зближио са Србијом. Ми Срби смо раштркани и углавном радим са Американцима. Ако има наших људи, гледам да их запослим и пружим им прилику. Понекад дођу људи из Србије и траже помоћ и ја увек помогнем - вели Саша ком се допада сентенца: Кад нешто хоћеш, нађеш начин, кад нећеш, тражиш изговор.
Он не тражи изговоре.
Јелена Стаменковић
