Повод је био изложба посвећена архитектури негдање заједничке државе на брдовитом Балкану, због поигравања енглеским језиком, двозначног наслова „Ка конкретној утопији, архитектура у Југославији 1948 - 1980“, који се могао тумачити и као својеврсни сан о бетону. Поставка која обухвата преко 400 цртежа, модела, фотографија и видео-снимака из градских архива, породичних збирки и музеја из региона, који ће упознати америчку и светску
јавност са, како у самој МоМА истичу „изврсним грађевинама социјалистичке архитектуре и њеним водећим архитектама”, у медијима САД већ је означена као један од највећих културних догађаја године који ће пред очима јавности бити све до 13. јануара наредне године. Српски медији, пак, нису пропустили да нагласе да је један од носилаца овог пројекта, „наше горе лист“, ванредни професор на Флорида Атлантик Универзитету у Форт Лодердејлу, иначе„београдски професор архитектуре“, Владимир Кулић. Што није нетачно, са изузетком да се ради о Сомборцу, којег непосредно по отварању изложбе затичемо у његовом родном граду.
- Цео пројекат је настао на позив МоМА-е, јер таквој институцији не предлажете ви пројекте, већ вас она ангажује, али је у суштини настао на основама велике количине вишегодишњег истраживања велике мреже колега са ових екс-ју простора.- појашњава Кулић бекграунд изложбе чијем је отварању присуствовао само у прва два дана, када су изложбу видели стручњаци, па након тога и добротвори и финансијери музеја, да би након његовог поласка за Србију врата ове легендарне институције модерне културе била отворена и за тзв. ширу публику.
Кулић одбија оцену о било каквој југо-носталгији као разлогу за настанак њујоршке изложбе, а како стандардни уговори МоМА ограничавају његово право на „диван“ о самој изложби, интересовало нас је откуд Сомборац у Њујорку, односно на Флориди?
- Прича је заправо једноставна. Након основне и средње школе, овде у Сомбору, уписао сам и завршио Архитектонски факултет у Бограду, на коме сам остао као асистент, да би 2001. године добио стипендију за постдипломске студије у Тексасу, конкретно Остину. После је дошла и докторска теза, понуда за посао на Флориди, и ето... - каже Кулић, који не крије да је одлазак у САД, после суморних година изолације Србије представљао својеврсни културни шок.
– Прво сам се морао уопште навићи да од стипендије могу пристојно да живим, да се посветим ономе због чега су ме и позвали, односно да је моје само да учим и да се усавршавам, што је било немогуће у Београду са бедном платом асистента. Тек после је дошао и културни шок али, на срећу, младе колеге које данас излазе у свет немају тај проблем, јер су и финансијске разлике смањене, а о могућностима сарадње са колегама у иностранству да и не причам.
Наш саговорник не жели да упоређује квалитет нашег и америчког високообразовног система...
- Тешко је то поредити, а како нисам већ прилично дуго у Србији, било би заиста арогантно да дајем оцене о актуелном квалитету српских образовних институција. Оно што је сигурно, то је свакако да се не треба заваравати, односно да и у САД, постоје разни факултети, од врхунских које похађа малобројна елита до оних, најблаже речено, упитног квалитета студирања, али и професорског кадра - сматра Кулић, бивајући једнако опрезан и када је у питању актуелни моменат у српској архитектури.
- Чињеница јесте да немилосрдно тржиште, односно инвеститори имају далеко већи утицај на архитектуру и то не само код нас (напољу је то чак и израженије), па се донекле занемарује струка. Када погледате само станоградњу видите да нема више станова као што су били у новобеоградским блоковима, где по уласку у њега имате широк поглед, већ су сви у некаквим ходницима, стубовима, не би ли се добило у квадратури која је већином неискористива. Пре нисте морали да имате докторат из унутрашњег дизајна или архитектуре да бисте смислено опремили намештајем стан, као што је данас случај и ту се види разлика у консултацији саме струке некад и сад.
Кулић као један од примера наводи хотеле на Јадрану.
- Ти објекти по Словенији, Хрватској и Црној Гори, мада намењени масовном туризму, били су разуђени, повучени у копно по 100 – 150 метара, тако да не запречавају визуру другим корисницима грађевинског земљишта, а сада видим, а и колеге ми сведоче, да се копира систем Мајамија или француске и шпанске Ривијере, по коме су монстер хотели на самој обали, па се губи и социјални моменат кориштења обале која је некада била доступна и онима који не користе услуге хотела... Данас нећете видети запосленог у том хотелу или мештанина да користи своје слободно време на плажама које су у потпуности „заробили“ хотели, а некада је то била уобичајена ствар на нашој, југословенској, јадранској обали. Да ли се тај данак модерном времену исплатио, велико је питање.
Имајући на уму овдашње дискусије о очувању сомборског ужег градског језгра као амбијенталне целине, Кулићево мишљење може да ласка његовом родном граду.
- Заиста се не руководим локал-патриотизмом, али чињеница је да је Сомбору сачувана урбана матрица као амбијентална целина, каквом на подручјима бивше земље располажу можда још само Сплит и Дубровник. Суботица можда има своју импресивну сецесију, али у неку руку Сомбор је већи Беч од Беча када је у питању поимање властитог урбаницитета.- тврди Кулић, упозоравајући на појаву пуког „копирања“ некадашњих стилова приликом новоградње, што је само ружење српских градова.
Милић Миљеновић
