Зато нам најбоље служи „Гинис“ који углавном промовише с атрибутом „највећи“ разне котлекање, тоне и килограме.... Тако су код нас за чувеног „Гиниса“ промовисана највећа земљана посуда са 6.566 сарми у Футогу, па онда велики котлић са још више сарми у Ади, па чувена кобасица из Турије од 2.014 метара (тачније речено – њен пречник), а за длаку је изостао „котлић“ од преко 4.000 литара у којем је пре петнаестак година скувано 12.000 порција рибље чорбе.
Предзнак „најмањи“ звучи мизерно, ниско, далеко испод друштвене лествице и с високом дозом подозрења и сажаљења. Ванредни професор хидробиологије на Природно-математичком факултету у Новом Саду др Бранко Миљановић, иначе саветник телевизијског серијала „Чарде на Дунаву“, одлучио се за ово друго, јединствено. Скувао је рибљу чорбу у вероватно најмањем котлићу на свету. Са састојцима који приличе чорби. Црни лук, со, млевена црвена паприка, три врсте рибе и вода. Запремина котлића који су правили његови другари је 0,5 децилитара, а скуване чорбе 0,3 дцл. После десетак минута кувања на дрвцима од шибице, котлић запремине ракијске чашице свео се на „штамплу“ некада популарно названу данас уобичајену кафанску дозу ракијице од 0,3 децилитра.
Рекорд је постигнут на овогодишњем Фиш фесту у Београду где је одржан Дан чарди, поводом снимања 52. епизоде телевизијског серијала „Чарде на Дунаву“
- Одувек ми је била жеља да се окушам у нечем специфичном – каже др Бранко Миљановић. – Добио сам један мали котлић на поклон и он ме је прогањао скоро две деценије. Тако је и настала идеја да се скува чорба с најмањом запремином. Не знам да ли је „Гиниса“, али сам уложио доста напора да направим рекорд, па макар се он звао и Банетов рекорд.
Миљановић додаје да је све било по пропису. У котлић су стављени ситни парчићи шарана, сома и тостолобика, баш оне рибе од које си и кува рибља чорба. Тањири нису постављани јер је чорбе било тек да се лизне.
Овери овог резултата, односно квалитету скуване чорбе, присуствовало је стотинак особа из војвођанских чарди, а потврду су дали дугогодишњи кувари чорби и власници дунавских чарди – Петар Лапу Браша из чарде „Код Браше“, Ненад Живановић из чарде „Воденица“ у Београду, Миодраг Срдић из „Флориде“ у Бачкој Паланци и Ђока Вареника, власник некадашње чарде „Накрај света“ у Ковиљу.
Чорбе је било тек за врх мање кафене кашичице, тек толико да заиграју чула и провоцира желудац.
- Драго ми је што смо присуствовали овом спектаклу – каже Срдић. – Није ни важно да ли је то званичан или незваничан рекорд, али је сигурно да нико од нас није ни видео такав котлић, а камоли да је у њему кувана рибља чорба. У Бачкој Паланци је својевремено скувана чорба у највећој посуди, али ево овде, захваљујући серијалу „Чарде на Дунаву“ који је окупио скоро све власнике чарди са Дунава, добили смо необичан рекорд. Хтео бих да истакнем да има простора за нова дружења и нове подухвате који ће афирмисати чарде, наше специјалитете, тамбурашку музику и привући госте на проводе дуж велике реке.
А такав догађај, такође необичан, догодио се скоро у истом тренутку. Истим поводом, приређен је још један спектакл. Мимо традиције припремања рибљих специјалитета на Дунаву. Чарде су познате по добрим паприкашима, чорбама, прженој риби у тигању, фритези и све више на роштиљу. Понегде се може поручити перкелт од штуке или кечиге, штука у мундиру и други непознати специјалитети. Али сом на ражњу! (?). Ретко коме да је пало и на памет.
Чарда „Харчаш“ код Апатина га спрема по поруyбини. Специјалитет је прсте да полижеш! А све једноставно. Прави сом од 21 килограма, очишћен, усољен и набоден на ражањ. Са стране жар од букових цепаница.... Окретало се сомче скоро три сата и онда изашло пред јавност. Приликом скидања аплауз, а још више када су гости пробали ту дивоту од меса. Овде се за разлику од прасетине кожа не једе јер је сом био умотан у голубарску жицу да се „товљеник“ из реке не би распао због мекоће меса.
- Из Даља сам се пре двадесетак година доселио у Апатин где држим чарду – каже аутор овог специјалитета Рајко Станар. - Кад могу јагње и прасе, може и сом да се пече, рекао сам једног тренутка. Прво смо пробали с комадима од десетак килограма. Сада су то већи комади. Погледајте овог, остала је само глава и кичма, све је остало поједено. Чули смо само речи похвале. То је наша шанса за новим гастрономским изазовима је ово храна која се нигде више не припрема. Јело је укусно, а доживљај ће се још дуго памтити.
Чарде на Дунаву се боре да преживе. Истина, многе добро раде, јер је посао одавно разрађен. На северу, где „главна улица Европе“ улази у нашу земљу, кувају се чувени рибљи паприкаши. Дуж осталог тока Дунава популарне су рибље чорбе и пржена риба. Гостију нема као некада, када су се у чардама проводили дани и ноћи уз чорбе, папикаше, а још више уз тамбураше.
Телевизијски серијал „Чарде на Дунаву“ афирмисао је ове гостионице и у земљи и у иностранству. Трећи циклус емисија почео је да се емитује од четвртка на првом програму Радио-телевизије Војводине. Приказана је епизода „Дондо“. Реч је о чарди у Специјалном резервату природе Горње Подунавље код Бачког Моноштора. Филм направљен по тој епизоди, редитеља Петра Латиновића и сценаристе Мирослава Божина, освојио је пре два дана специјалну награду на Фестивалу туристичког и еколошког филма Силафест у Бачком Градишту.
Главни јунак филма је некадашњи глумац-аматер у култном филму „Скупљачи перја“ Марко Петровић. Дванаестогодишњем дечаку била је поверена улога младожење који је имао пех што није био полно сазрео па га је млада избацила из кревета и прекинула уобичајену идилу срећног брака.
- Александар Петровић ме је као дечака затекао како играм фудбал с вршњацима у Бачком Моноштору. Гледали су нас, играли смо фудбал пред њима, а онда ме је питао да ли желим да играм у филму. Појма нисам имао шта то значи, па сам рекао да хоћу – сећа се Марко кога сви у Бачком Моноштору зову Шваба.
После су почеле пробе. Слила се велика булумента с камерама, рефлекторима, безброј кола. Није се снимало у Бачком Моноштору, већ су те секвенце рађене у ромском насељу у Апатину.
- Ма какве паре? Нисам ни знао да оне постоје. Живео смо безбрижан дечачки живот у сиромаштву. Био сам одушевљен великом црном лимузином којом су ме возили свакодневно до Апатина. Имао сам само једну жељу: да снимање што дуже потраје – каже Шваба.
Било је то 1964. године. Нешто касније, у Кану „Скупљачи перја“ су постали светски хит и прославили Александра Петровића, Оливеру Катарину, Бекима Фехмијуа, Бату Живојиновића, Гордану Јовановић... А Шваба? Одрастао је и наследио очеву чарду у насељу Дондо у поплавној зони Дунава, у мочвари и на рубу прашуме резервата пуне високе дивљачи.
- Долазили су ту гости са свих страна, али највише наши, домаћи. Били су ту викендаши, радници који су крчили шуму, пецароши.... Сви су свраћали на пиће и рибу. А рибе је некада било у изобиљу – каже Шваба.
Некадашњи глумац данас је шлогиран. Има 83 године и предао је чарду сину Адаму који наставља традицију. Кува рибљу чорбу и дочекује госте.
После првог дана фестивала у Великом Градишту када је „Дондо“ приказан учеснике фестивала и жири је фасцинирала природа Горњег Подунавља, али и „изиритирао“ моношторски паприкаш. Све су видели и наслутили, али нису пробали. Онда су се чланови филмске екипе латили котлића и варјаче и скували тај моношторски рибљи паприкаш. Чудили се ондашњи рибари, чудиле се кафеyије, а чудили се и синеасти из 20 земаља. Питали су које вино иде уз паприкаш, а редитељ из Ријеке Бернардин Модрић је прекинуо дилеме. Изнео четири бутељке „плавца малог“ с Пељешца. Паприкаш је поједен и заливен незаборавним вином, а Дондо и Горње Подунавље су насликали још један пејсаж туристичких прилика Војводине.
Мирослав Божин
