Био је професионални возач, па је на точковима провео више времена него на ногама а његов возачки стаж полако се приближава седмој деценији.
- У војсци сам био возач, у предузећима у којима сам радио такође. Возио сам аутобус десет година, возио сам раднике од Будве до Улциња. Читаву Југославију обишао сам на точковима. Касније сам купио камион и почео самостално да привређујем. Веран сам само ФАП-ом камиону, то је за мене најбоље возило икада иако је произведн давне 1975. године, каже за РИНУ Милић.
Током стажа дугог скоро седамдесет година Милић никада није добио ниједну саобраћајну казну, одговоран је и тачан, па га и данас људи зову да им нешто превезе својим ФАП-ом.
- Махом возим дрва по шуми, некад буде и нека тура и по граду. Волим рад са људима, трудим се да будем тачан и да испоштујем сваки договор. Тај рад ме одржава, хвала Богу, никавих здравствених проблема немам, још увек читам без наочара. Возачку дозволу ми продужава надлежна Комисија, по годину или две, па до кад буде могло. Увек сам у неком покрету, кад је лепо време до града често идем и бициклом, каже овај витални деда из општине на Лиму.
Пријепољем тренутно крстари само неколико ФАП камиона, а деда Милић се током празника потрудио да његов љубимац буде и адекеватно окићен, па је био права атракција коју су сви радо желели да виде на улицама. Многе је то вратило у нека прошла вемена, када је Фабрика аутомобила из Прибоја била гигант.
- Према мом камиону односим се као према члану породице, нема потреба да купујем неки већи. Са овим мојим могу свуда да прођем. Некад се и заглавим, али лопату и крампу увек имам са собом. Није захтеван за одржавање, па доста тога могу и сам да средим, прича овај искусни возач.
Милић је један од оних најбољих примера, да су године само број на папиру, а да је стање духа најважније. Поносно истиче да су његова највећа срећа унуци и праунуци и да их све саветује да је рад створио и одржао човека.
РИНА
