Наши извештачи са севера Грчке кажу да су на плажама, иако сунце и даље пржи, остали само мештани, као и Руси, навикли на сибирске зиме, па им онај хладни ветар око пет поподне дође као лахор.
Но, улице туристичких места у нашем некадашњем суседству никако нису празне. Сезона, наиме, увелико траје. Сезона трговине некретнинама, а у томе предњачи област Тесалије, односно, све што је никло око Солуна. Па и Солун, ако сте од оних који воле море, али не и лежаљке, или студент на једном од високо цењених факултета у Европи.
Како кажу стручњаци на лицу места, Грчком се у овом тренутку шетају највише наши људи, у потрази за „кућом на мору“. Разлога за то има доста: један лежи у чињеници да је у Србији куповина станова на мору била јако популарна седамдесетих и раних осамдесетих година прошлог века, а у моди су тад биле Истра и Макарска ривијера, јелте. Касније, на прелазу векова, летњи квадрат почео је да се тражи по Црној Гори, али су онда дошли Руси и скоро све је пошло наопако за наше улагаче у некретнине. Потом су се окренули Грчкој, тачније, окренули су се они који нису хтели да купе апартман на 12. спрату зграде на пет километара од центра Златибора.
Шта то, побогу, нуди Грчка? Обалу. Све што вреди, стало је на ивицу и марицу Грчке (Ларису и Катерини не рачунамо). Остало су национални паркови плус Метеори, а на њима живе монаси. Дакле, велики број некретнина, у комбинацији с пословично ниским економским стандардом мештана, добитна су комбинација за многе наше улагаче.
И заиста, квадрат се може наћи и по цени од 1.000 евра, мада се за кућу у првом реду до сунцобрана може испоставити позамашан рачун, јер тако нешто може да достигне и 4.000 евра по квадрату. Купују Руси, али купују и наши. И то убрзано, јер су они који нису могли да издају апартмане због лошег стања, морали да спусте цену, како би се ратосиљали распале рупе без дна.
- Ишао сам с комшијом до агента да видим пошто су апартмани, јер ми се овде баш свидело – каже Иван П, чији осмех нисмо могли да видимо од сјаја златног ланца који му је висио на прилично изгорелим грудима. – Журим, немам времена, овде сам само пар дана, морам нешто да купим пре него што се вратимо.
Зашто жури, нисмо питали. Али, јесмо питали шта тражи, и где.
– Стан са најмање две собе, што ближе мору. Овде, у Переји, близу је Солун, близу је аеродром, то је предграђе Солуна, све нам је близу, и аутлети и град. Хоћу да пошаљем Стефанију да се сунча, а да имам где да дођем на викенд – каже овај, прилично заузет млади човек, који се пожалио на то да Грци нису увек наша браћа. – Ето, погледали смо стан од 80 квадрата на трећем спрату, а знате какав су крш ове зграде. (Знамо, ово је насеље у којем углавном живе радници и пензионери). Стан је права рушевина, а за то ми тражи 4.000 евра по квадрату. Па ја своје станове продајем за скоро дупло мање новца – открива позадину свог пуног новчаника наш саговорник, очигледно несвестан тога да га, ако купи имовину вредну 250.000 евра и више, чека такозвани „златни пасош“, којим себи отвара врата грчких фондова, али и целе Европске уније. И пасош је трајни, једино је потребно да пружи доказ да и даље поседује исту некретнину. И да је платио порез, наравно.
Стан за један евро
Ако сте мислили да је Грчка једина земља у коју наши људи воле да инвестирају, погрешили сте. На списку пожељних је и Италија, и то због чињенице да већ више од деценије 34 општине спроводе програм “Кућа за један евро”, а ево како су до њега дошли. Програм становања за један евро први пут је предложио тадашњи градоначелник Салемија на југу Сицилије Виторио Сгарби. Он је у овом пројекту видео начин да спасе рушевну стару четврт града, чије су куће становници одавно напустили. Међутим, тек последњих неколико година пројекат је почео да привлачи пажњу глобтротера. Многи градови, попут Мусомелија, примили су хиљаде упита и почели да добијају на десетине нових станара сваког дана. Онлајн рад и дигитални номади подигли су овај начин куповине на виши ниво, а све је више оних који би пензионерске дане да дочекају на обалама Сицилије или у Напуљској области. Куће се продају за евро, обавеза купца је да спољашњост конзервише (реч је о зградама старим стотинама година), а за све остало трошкови износе у просеку пет до осам хиљада евра. Попусти се добијају кад се ангажују локални радници, купци имају рок од три године да кућу доведу у употребно стање, могу да живе тамо или да је издају, свеједно, то је савршени начин да се оживе села и задржи локално становништво. На списку пензионерских рајева су и Шпанија и Португал, али тамо највише воле да зимују Британци.
А кад смо код пореза, није лоше знати да вас, ако се одлучите да купите стан у овој држави, чекају и скривени трошкови, а могућа су и непријатна изненађења. Дешавају се и преваре, попут двоструке продаје или изненадне појаве наследника као у „Ожалошћеној родбини“ (Нушић је био Цинцарин пореклом из Тесалије, дакле, све вам је јасно). Основни проблем лежи у пракси различитој од наше. У Грчкој, нотар нема никакву надлежност да провери некретнину, нити истинитост техничког извештаја инжењера од продавца, ако се купује некретнина у изградњи, па је потребно да купац ангажује свог адвоката, по могућности домаћег. Ово се односи и на куповину преко агенције, а огласи су препуни напомена да су подаци добијени од продавца и да агенција не сноси одговорност за њихову истинитост. Ако се задубите у трагање, наићи ћете чак и на упозорења да је могуће да нешто с некретнином није у реду.
“Нађите своје људе”, пише на сајтовима агенција за продају некретнина “пажљиво прочитајте шта нуде, погледајте катастар, ангажујте нотара, учините све”. Иван је, изгледа послушао ове савете, а “наше људе” овде није тешко наћи, јер се највећа фирма за реновирање и мајсторлуке назива “Балкан бизнис компани”, а испод натписа фирме на српском пише “ПОВОЉНО РЕНОВИРАМО”.
Иван није дуго чекао на своје парче раја. У року од 24 сата купио је стан, баш онакав какав је тражио, али не у Переји, месту које је желео, већ пар километара даље, у Агија Тријади. Но, шта има везе, он ионако ретко иде на плажу, а Стефанија ће се већ снаћи.
- Наши купци који желе да се скрасе у Грчкој треба да знају да одавно за поседовање некретнине није потребно грчко држављанство, напротив. Грчка је увела олакшице за странце који желе да уложе у грчку привреду, те је порез на старе и нове некретнине изједначен и изности три посто, плус општинске таксе. Ту су и неке окакшице кад је у питању годишњи порез на приходе – рекао је за Грчку инфо адвокат Димитрос Билис, који се специјализовао за ове послове.
Купац мора да извади грчки порески број (АФМ). Након што се одлучи за некретнину, добро је да ангажује адвоката који ће проверити некретнину у катастру, или у више катастара и да га, после провере и давања капаре, саветује и штити у сваком кораку припреме купопродајног уговора.
Након капарисања унапред проверене и потпуно “чисте” некретнине, купац има право да одабере свог нотара (осим ако купује стан у изградњи или од грађевинске фирме). Нотар од продавца тражи документа и потврде, међу којима је најбитнија техничка документација. То је технички извештај инжењера продавца о садашњем стању некретнине на продају, о доградњама и евентуалним разликама од оних које описују некретнину у архиви и на скицама грађевинске дозволе. Билис саветује да купац ангажује свог инжењера који ће да испрати рад инжењера којег је ангажовао продавац, због многих лоших искустава.
Пошто продавац обезбеди нотару сву неопходну документацију, он спрема пореску пријаву купопродаје, купац плаћа порез преноса и потписује се купопродајни уговор.
Како је прошао Иван, сазнаћемо можда следеће године, ако у Агија Тријади сретнемо Стефанију на плажи.
Ивана Радоичић
