Илија је рођен пред рат 1939. године, а грађевином се професионално бавио још од шездесетих. Учествовао је у многобројним грађевинским подухватима у прошлом веку, што ће му касније користити за посао судског вештака чиме се почео бавити у седамдесетим годинама. До одласка у војску, „армију” како Илија воли да каже, био је шеф градилишта, па је био на руководећем месту радне јединице које су у доба Југославије биле изузетно велике. Константно се усавршавао, учио, водио сопствене белешке о градилиштима које и даље чува. Радио је у предузећима „1. мај”, „Бетон”, и све то послужиће му у наредном позиву, који је за њега био више од пуког вештачења.
И данас памти онај чувени случај из Пећке патријаршије, где се тврдило да су монахиње криве за изазивање пожара у конацима, након чега је дошло и до побуне у Приштини.
- Пожар је 16. марта 1981. године уништио све конаке. Решење је дошло до мене. Констатација је, да је могуће, да је пожар настао од електричне струје или од димњака и да су монахиње саме запалиле конаке. Рекао сам да је то глупост и да то нећу да потпишем. Вештачио сам пожаре. Како може димњак да запали кровну крострукцију и то на пет места?! Ван сваке памети! Нашли су једног човека из Новосадског завода који је то све потврдио и ударен је печат; дакле, да су то монахиње запалиле. Требао је да аванзује, да буде шеф групе грађевинаца. Моје тадашње колеге, нас четворица смо послали радничком савету допис, да он не испуњава моралне ни стручне квалитете за то - каже Илија за „Дневник” и даје нам на увид допис који још увек чува.
Каже да су по исказима у манастиру приметили пожар ујутру, што значи да су експлозивна средства постављена ноћу и то на неколико места. Да је врло вероватно, да је онај ко је изазвао пожар тачно одабрао место, односно, да је то било добро обучено лице, да је по његовим речима то била „чиста диверзија”. Каже да није ни мало случајно што су 26. марта, биле велике демонстрације у Приштини, а тада је проглашено и ванредно стање.
У дугогодишњој пракси вештачења најтеже су му биле погибије, где су одређени радници гинули на послу. Једно од таквих било је у Руми.
- На лицу места је погинуо младић. Никада га нећу заборавити. Монтирао је плафонске паное и није их добро причврстио, те се оклизнуо и пао и на месту остао мртав. Истовремено памтим и случај у Сремској Митровици, где је погинуо дечак од 14 година, а млађи брат тешко повређен. Били су на викендици која је имала терасу, један срушен зид, а остала делимично. Остале су и степенице да можеш доћи до балкона. Попели су се на балкон који је пао, што је било кобно - каже Илија.
Следећи случај тиче се градње Технолошког факултета. Радник је пао са скеле и погинуо. Илија је каже узео додатну литературу, да би савесно вештачио у том случају.
- Неко је поставио фосну која се није ослањала ни на шта, где је он стао и пао - каже Илија.
Памти и вештачење у Пријепољу из 1984. године, где је окривљен тадашњи секретар за здравство и социјално - и то за крађу грађевинског материјала. Реч је о градњи амбуланте у Бабинама, Орашцу и Аљиновићима, а на крају се и доказало како каже Илија да је окривљени крао материјал.
Изузетно му је вели био занимљив случај из 1977. године, када је 12. маја уочи Дана безбедности дошло до рушења моста у изградњи код Беочина, па се мислило да је реч о диверзији. Сви су испитивани, на крају је одговарао надзорни орган који, како каже Илија, није имао политичку заштиту те се случај по речима нашег саговорника завршио на за њега крајње „безобразан начин„.
Илија Ботјановић је 1941. године још као беба послат у логор. Тадашњи добротвори који су били утицајни код фашистичког мађарског парламента су успели да ослободе заробљену децу. Мађари су дозволили да децу до 12 година из логора преместе код породица Срба староседелаца.
- Одвели су нас у Равно село у порту Православне цркве. Мене нико није хтео да узме, јер сам био беба. Претила је оспасност да се брат и ја вратимо у логор. Међутим, једна бака ме је преузела. Код њих сам био до 9. маја 1945. године. У Логор нас је отишло 12, нас десеторо деце и родитељи. Сестра од осам година је умрла у логору, а брат је погинуо у рату, тако да нас се вратило десеторо. Када смо се вратили на салаш, одакле смо отишли у логор, ничег није било. Остали смо сиротиња, па све из почетка - присећа се Илија и каже да је доживотни антифашиста, баш због оног што му је у раном детињству обележило живот.
С. Аничић Илић
